Ponovorođeni Zmaj

„Ništa od toga ne zaslužuje odgovor“, odreza. Min joj je krvavo rekla! Vatra te izgorela, Min! I tebe, Moiraina! I Zarinu! Žene se prema Randu i Metu nikada nisu tako nasilnički ponašale. Niti prema njemu pre no što su otišli iz Emondovog Polja. Jedino Ninaeva. I gazdarica Luhan, naravno; ona je i njemu i gazda Luhanu govorila šta da rade, svuda sem u kovačnici. A i Egvena se tako držala, mada uglavnom s Random. Gazdarica Al’Ver, Egvenina majka, uvek je bila nasmejana, ali stvari bi uvek završile kako ona hoće. A Ženski krug je svima stajao nad glavom.

Gunđajući sebi u bradu, uhvati Zarinu za mišicu. Ona ciknu i skoro ispusti zavežljaj kada je on diže iza sebe. Zahvaljujući podeljenoj suknji s lakoćom je uzjahala Koraka. „Moiraina će morati da ti kupi konja“, promrmlja. „Ne možeš da pešačiš celim putem.“

„Snažan si, kovaču“, kaza Zarina, protrljavši ruku, „ali ja nisam komad gvožđa.“ Promeškolji se, namestivši zavežljaj i plašt između njih dvoje. „Ako mi bude potreban, sama ću kupiti konja. Celim putem dokle?“

Lan je već pojahao ka gradu, a Moiraina i Loijal za njim. Ogijer se osvrnu ka Perinu.

„Bez pitanja, sećaš li se? A ja se zovem Perin, Zarina. Ne grmalj ili kovač. Niti bilo šta drugo. Perin. Perin Ajbara.“

„A ja se zovem Faila, čupavi.“

Skoro zarežavši, on mamuznu Koraka za ostalima. Zarina je morala da ga uhvati oko struka da ne bi pala. Učini mu se da se smeje.

42 Jazavčevo olakšanje

Zarinin smeh brzo se stopio s gradskom grajom – ako se zaista nasmejala. Zvuci su ovde bili drugačiji no u Kaemlinu i Kairhijenu. Sve je bilo sporije i drugačije naglašeno, ali na neki način ipak isto. Čizme, točkovi i kopita po gruboj kaldrmi, škripa taljiga i kola, krčme i gostionice pune muzike, pesme i smeha. Glasovi. Brujanje glasova, poput divovske košnice. Život velikog grada.

Iz jedne sporedne ulice začu udarce čekića o nakovanj, i nesvesno promrda ramenima. Nedostajali su mu čekić i mašice, varnice s usijanog metala pod udarcima koji ga oblikuju. Zvuci kovačnice lagano se izgubiše, zakopani pod tutnjavom taljiga i grajom trgovaca i uličnih šetača. Ispod svih tih mirisa ljudi i konja, kuvanja i pečenja, i stotinu drugih koji su krasili gradove, osetio je miris močvare i slane vode.

Iznenadio se kad su stigli do jednog mosta u gradu – bio je to nizak kameni luk iznad vodotoka nekih trideset koraka širokog – ali kada su prešli treći takav most, shvatio je da Ilijan ima kanala koliko i ulica. Ljudi su podjednako plovili natovarenim barkama i terali teška kola. Kroz gužvu na ulicama probijale su se nosiljke, a povremeno i kitnjaste kočije nekog bogatog trgovca ili plemića, s grbom ili znakom kuće krupno oslikanim na vratima. Mnoštvo muškaraca nosilo je one neobične brade s golom gornjom usnom, dok su žene izgleda volele šešire širokih oboda, sa šalovima koje bi omotale oko vrata.

Kada su prešli veliki trg mnogo koža prostran, okružen ogromnim stubovima od belog mermera najmanje petnaest hvati visokim i dva hvata debelim, na čijem vrhu je bio samo po jedan izrezbareni venac maslinovih grana, videše da se prostire između dve ogromne bele palate. Odlikovale su se mnoštvom stubova i prostranih balkona, vitkim kulama i purpurnim krovovima. Na prvi pogled behu istovetne kao odražene u ogledalu, ali onda Perin shvati da je jedna od njih neznatno manja u svakom pogledu, da su joj kule možda korak niže.

„Kraljeva palata“, reče mu Zarina, „i Velika dvorana Saveta. Priča se da je prvi kralj Uijana rekao Savetu devetorice da mogu sagraditi kakvu god hoče palatu, samo da ne bude veća od njegove. Stoga je Savet u potpunosti preslikao kraljevu palatu, samo svuda po dve stope manju. I tako je i ostalo u Ilijanu. Kralj i Savet devetorice natežu se međusobno, a Skup se bori i s kraljem i sa Savetom. I dok se oni bave svojim bitkama, narod živi manje-više kako želi. Niko im ne stoji nad glavom. Nije to loš život, ako već moraš biti vezan za jedan grad. Čini mi se, kovaču, da bi valjalo da znaš kako je ovo Tamuzov trg, gde sam položila Lovačku zakletvu. Čini mi se da ćeš od mene toliko mnogo naučiti da ti niko neće primeriti seno u kosi.“

Perin se s mukom suzdrža da joj ne odgovori, čvrsto odlučivši da se više ne osvrće oko sebe.

Niko se nije posebno uzbudio zbog Loijala. Nekoliko ljudi ga je bolje zagledalo, a šačica male dece pratila ih je neko vreme, ali izgleda da su Ogijeri posećivali Ilijan. A izgleda i da nikome nisu posebno smetale vrelina i vlaga.

Loijal prvi put nije delovao zadovoljno što su ga ljudi prihvatili. Duge obrve padale su mu po obrazima, a uši svenule, mada Perin nije bio siguran da to nije zbog vazduha. Njemu se košulja pripijala uz telo od mešavine znoja i vlage.