Ponovorođeni Zmaj

Njegove beleške, pomisli Perin. Jednog dana moraću da vidim staje o svemu ovome zapisao. Nešto ga zagolica po vratu, i on poskoči pre no što shvati da kroz začine, katran i smrad dokova oseća čist miris biljnog sapuna.

Zarina promigolji prstima i nasmeši se. „Ako to postižem samo dodirom prstiju, seljačiću, pitam se koliko bi visoko poskočio da te...“

Već se pomalo umorio od zamišljenog pogleda tih tamnih, iskošenih očiju. Možda je lepa, ali posmatra me kao što ja gledam alatku koju nikad ranije nisam video, pokušavajući da odgonetnem kako je napravljena i čemu služi.

„Zarina.“ Moirainin glas beše hladan, ali spokojan.

„Ja sam Faila“, odlučno odvrati Zarina. Na trenutak je zaista ličila na sokola, zbog svog smelog nosa.

„Zarina“, čvrsto kaza Moiraina. „Vreme je da se rastanemo. Bolje ćeš loviti na drugu stranu, i bezbednije.“

„Mislim da ne“, podjednako čvrsto odvrati Zarina. „Lovac mora da prati trag koji vidi, a nema tog lovca koji ne bi pratio trag vas četvoro. A ja sam Faila.“ Malo je pokvarila sveukupni utisak kad je progutala knedlu, ali gledala je Moirainu pravo u oči.

„Jesi li sigurna?“ – tiho upita Moiraina. „Jesi li sigurna da se nećeš predomisliti... Sokole?“

„Neću. Ni ti, ni tvoj Zaštitnik kamenog lica ničim ne možete da me sprečite.“ Casak je oklevala, a onda polako dodade, kao da se rešila na potpunu istinitost: „U najmanju ruku, ničim što ste voljni da uradite što bi me sprečilo. Znam nešto malo o Aes Sedai; znam da, uprkos svim pričama, neke stvari nećete da radite. A ne verujem ni da bi kameni učinio ono što mora da bih se predala.“

„Zar si baš toliko sigurna u to?“ – tiho upita Lan. Izraz lica nije mu se promenio, ali Zarina ponovo proguta knedlu.

„Nema razloga da joj pretiš, Lane“, kaza Perin. Iznenadi se kada shvati da se mršti na Zaštitnika.

Moirainin pogled ućutka ih obojicu. „Misliš da znaš šta Aes Sedai neće učiniti, je li?“ Glas joj beše još tiši, a osmeh ni najmanje prijatan. „Ako želiš da pođeš sa nama, ti ćeš morati da učiniš sledeće.“ Lan iznenađeno trepnu; dve žene gledale su se kao soko i miš, ali Zarina sada nije bila soko. „Zaklećeš se svojom Lovačkom zakletvom da činiš što ti kažem, da me slušaš i da nas ne ostaviš. Kada budeš saznala više no što bi trebalo o onome što radimo, neću dozvoliti da padneš u pogrešne šake. Znaj da je to istina, devojko. Zaklećeš se da postupaš kao da si jedna od nas, i da ničim ne ugroziš cilj kome stremimo. Nećeš postavljati nikakva pitanja: zadovoljićeš se onim što odlučim da ti kažem. Zaklećeš se u sve to, ili ćeš ostati ovde u Ilijanu i nećeš napustiti ovu močvaru dok se ja ne vratim da te oslobodim, pa makar to trajalo ostatak tvog života. U to se ja kunem. “

Zarina nelagodno okrete glavu, gledajući Moirainu jednim okom. „Ako se zakunem, mogu sa vama?“ Aes Sedai klimnu. „Biću jedna od vas, isto kao Loijal ili kameni. Ali ne mogu da postavljam pitanja. Da li je njima to dozvoljeno?“ Na Moiraininom licu videlo se kako počinje da gubi strpljenje. Zarina se ispravi i diže glavu. „Dobro, onda. Kunem se zakletvom koju sam položila kao Lovac. Ako prekršim jednu, prekršiću obe. Kunem se!“

„Neka tako bude“, kaza Moiraina i dodirnu joj čelo; Zarina zadrhta. „Pošto si nam je ti doveo, Perine, ona je tvoja odgovornost.“

„Moja!“ On se prenu.

„Ja sam svoja odgovornost!“ – skoro zavika Zarina.

Aes Sedai nastavi spokojno kao da oni nisu ni otvorili usta. „Izgleda da si pronašao Mininog sokola, ta’verene. Pokušala sam da je obeshrabrim, ali izgleda da će ti sleteti na rame šta god ja uradila. Izgleda da ti Sara tka budućnost. Ali zapamti ovo: ako budem morala, pokidaću tvoju nit u Šari. A ako devojka ugrozi ono što mora biti, delićeš njenu sudbinu.“

„Ja je nisam zvao da pođe!“ – pobuni se Perin. Moiraina spokojno uzjaha Aldijeb i prebaci plašt preko sedla bele kobile. „Nisam je tražio!“ Loijal slegnu ramenima i ćutke usnama obrazova neke reči. Nema sumnje da je pokušavao da mu ukaže koliko je opasno razljutiti Aes Sedai.

„Ti si ta’veren?“ – s nevericom upita Zarina. Pretrča pogledom preko njegove valjane seljačke odeće i zaustavi se na žutim očima. „Pa, možda. Šta god da si, preti ti s jednakom lakoćom kao meni. Ko je Min? Šta je mislila onim da ću ti sleteti na rame?“ Lice joj se ukoči. „Samo li pokušaš da odgovaraš za mene, izrezaću ti uši. Čuješ li me?“

On se namršti, gurnu nezapeti luk pod kolan, i uzjaha. Razdražljiv posle toliko dana na brodu, konj je poigravao sve dok ga Perin ne umiri trzajem uzdi i tapšanjem po vratu.