Ponovorođeni Zmaj

Lan zastade nešto dalje niz ulicu, zagledavši se u kaldrmu pred sobom. Zaputio se brzo ka gostionici, ali sve vreme posmatrajući ulicu pred sobom, kao da prati neki trag. Šta god da je to bilo, vodilo je pravo do jednog nogostupa za uzjahivanje, skoro pred vratima gostionice. Zaštitnik tu stade i zagleda se u sivi kameni blok.

Perin odluči da odustane od uličice – ako ništa drugo, smrdela je kao kanali u tom delu Ilijana – i umesto toga priđe Lanu. Smesta vide u šta Zaštitnik gleda. Utisnuta povrh nogostupa za uzjahivanje bila su dva otiska, kao da je neki ogromni pas tu oslonio prednje šape. Miris skoro nalik spaljenom sumporu tu se najviše osećao. Psi ne ostavljaju otiske po kamenu. Svetlosti, to je nemoguće! Sada je video i trag koji je Lan pratio. Pas je dotrčao niz ulicu sve do nogostupa, a onda se okrenuo i vratio odakle je i došao. Ostavivši za sobom tragove u kamenu, kao po zaoranom polju. Nemoguće!

„Psomrak“, reče Lan, a Zarina uzdahnu. Loijal zaječa tiho. Za Ogijera. „Psomrak ne ostavlja traga na zemlji, kovaču, pa čak ni po blatu, ali kamen je nešto drugo. Još od Troločkih ratova nije bilo Psomraka južno od Planina Duma. Ovaj je nešto lovio, rekao bih. A sada kada je to pronašao, vratio se da saopšti svom gospodaru.“

Mene, pomisli Perin. Sivi ljudi i Psomraci love mene? To je ludilo!

„Ti to hoćeš da kažeš kako je Nijeda bila u pravu?“ – drhtavim glasom upita Zarina. „Matori zlokob zaista jaše s Divljim lovom? Svetlosti! Mislila sam da je to samo priča.“

„Nemoj da si potpuna budala, devojko“, oštro odvrati Lan. „Da je Mračni na slobodi, sada bismo bili gore no mrtvi.“ Zagleda se niz ulicu, u smeru tragova. „Ali Psomraci su više no stvarni. Opasni skoro kao Mirdraali, a teže ih je ubiti.“

„A sad spominješ i Grabeže“, promrmlja Zarina. „Sivi ljudi. Grabeži. Psomraci. Bolje bi ti bilo da me odvedeš do Roga Valera, seljačiću. Kakva si mi još iznenađenja spremio?“

„Bez pitanja“, reče joj Lan. „I dalje toliko malo znaš da bi te Moiraina oslobodila zakletve ako se zakuneš da nas nećeš pratiti. Možeš se zakleti i meni i otići smesta. Mudro bi postupila.“

„Nećeš me uplašiti, kamenoliki“, kaza Zarina. „Mene nije tako lako prestraviti.“ Ah zvučala je uplašeno. I mirisala.

„Ja imam pitanje“, reče Perin, „i želim odgovor. Nisi osetio Psomraka, Lane, a nije ni Moiraina. Zašto?“

Zaštitnik neko vreme poćuta. „Odgovor na to pitanje, kovaču“, naposletku sumorno reče, „može biti više no što ti ili ja želimo da znamo. Nadam se da nas taj odgovor neće sve pobiti. Vas troje ugrabite nešto sna. Sumnjam da ćemo prenoćiti u Ilijanu, i bojim se da nas čeka naporno jahanje.“

„A šta ćeš ti da radiš?“ – upita Perin.

„Idem za Moirainom. Da joj kažem za Psomraka. Nemoguće je da će se ljutiti zbog toga, kad već ne može da ga oseti sve dok joj ne iščupa grkljan.“

Prve krupne kapi kiše poprskaše kaldrmu u trenutku kada se oni vratiše unutra. Bili je uklonio i poslednje mrtve Sive ljude i čistio piljevinu tamo gde su je okrvavili. Tamnooka devojka je pevala neku tužnu pesmu o momku koji ostavlja svoju ljubav. Mnogo bi se svidela gazdarici Luhan.

Lan potrča ispred njih, preko trpezarije pa uz stepenište. Perin još nije ni stigao do sprata, a Zaštitnik je već silazio i zakopčavao pojas s mačem, dok mu je plašt što menja boje visio preko ruke, kao da ga nije briga ko će ga videti.

„Ako to nosi u gradu...“ Loijalova čupava kosa skoro očeša tavanicu kad je odmahnuo glavom. „Ne znam da li ću moći da spavam, ali ću pokušati. Snovi će biti prijatniji no java.“

Nije uvek tako, Loijale, pomisli Perin kada Ogijer pođe niz hodnik.

Zarina je izgleda želela da ostane s njim, ali on joj reče da ide na spavanje i zalupi joj vrata od ploča u lice. Nevoljno pogleda krevet i skide odeću sa sebe.

„Moram da saznam“, uzdahnu i leže. Napolju je dobovala kiša i tutnjala grmljavina. Povetarac mu je preko kreveta nanosio nešto kišne svežine, ali sumnjao je da će mu biti potrebna ćebad. Poslednje što je pomislio pre no što ga je ophrvao san bilo je da je ponovo zaboravio da upali sveću, iako je soba bila mračna. Nemar. Ne smem biti nemaran. Nemarnost upropasti posao.

Snovi su mu jurili kroz glavu. Gonili su ga Psomraci – nijednom ih nije video, ali čuo je kako zavijaju. Seni i Sivi ljudi. Nakratko bi se pojavio visok i vitak čovek u kaputu i čizmama bogato izvezenim zlatom. Uglavnom je u ruci imao nešto nalik na mač, što je sijalo poput sunca, i pobednički se smejao. Ponekad je sedeo na prestolu, a kraljevi i kraljice puzali su pred njim. To je bilo neobično, kao da uopšte nisu bili njegovi snovi.

A onda se snevanje promenilo, i znao je da se našao u vučjem snu koji je tražio. Ovaj put nadao se da će ga naći.