Ponovorođeni Zmaj

Met zamišljeno pogleda kutiju za kockice. Izvadi iz džepa zlatnu andorsku krunu i stavi je povrh kovčega. Sledeči novčić bio je srebrna marka Tar Valona, pa zatim zlatna, i na kraju zlatna tairenska kruna. Gostioničar pogleda novac i obliznu punačke usne. Met dodade dve srebrne ilijanske marke i još jednu zlatnu andorsku krunu, a zatim pogleda gostioničara. On stade da okleva. Met pođe rukom ka novcu, ali gostioničar ga preduhitri.

„Možda ipak nećete preterano uznemiriti konje.“

Met mu se nasmeši. „Kada smo već kod konja, koliko tražiš za one tvoje? Naravno, sa sedlima i ostalom opremom.“

„Ne prodajem svoje konje“, odvrati gostioničar, pritisnuvši novac uz grudi.

Met uze kutiju s kockicama i protrese je. „Dvaput toliko za konje, sedla i opremu.“ Zatrese i džep kaputa da novac zazveči, da bi pokazao kako ima dovoljno da pokrije opkladu. „Jedno moje bacanje naspram boljeg od tvoja dva.“ Skoro se nasmejao kad pohlepa ozari gostioničarevo lice.

Kročivši u štalu Met najpre proveri odeljke s konjima i pronađe dva smeđa škopljenika. Behu to prosečne životinje, ali njegove. Trebalo im je timarenje, inače su bili u dobrom stanju, pogotovu ako se uzme u obzir da su svi konjušari sem jednog pobegli. Gostioničar je potpuno zanemario njihove pritužbe da više ne mogu da žive od onoga što im plaća, a izgleda da je smatrao zločinom što se onaj koji je ostao drznuo da pođe kući na spavanje samo jer je bio umoran od toga što radi posao za trojicu.

„Pet šestica“, promrmlja Tom iza njega. Izgleda da nije bio oduševljen štalom, iako je predlog prvobitno bio njegov. Prašina je lelujala u poslednjim zracima zalazećeg sunca koji su dopirali kroz velika vrata, a s čekrka na krovnim gredama konopci za dizanje bala sena visili su poput puzavica. „Kada je u drugom pokušaju bacio četiri šestice i jednu peticu, mislio je da si sigurno izgubio, a i ja sam. U poslednje vreme ne dobijaš svako bacanje.“

„Dobijam dovoljno.“ Metu je bilo lakše što ne dobija svako bacanje. Sreća je jedno, ali sav bi uzdrhtao kad se seti one noći. Ipak, dok je tresao kutiju s kockicama, sa sigurnošću je znao šta će pasti. U trenutku kad je bacio štap na senjak, začu se grmljavina. Uspentrao se uz merdevine i doviknuo Tomu: „Ovo je bila dobra zamisao. Mislim da će ti biti drago što noćas nisi na kiši.“

Većina sena bila je u balama naslaganim uz spoljne zidove, ali bilo je i dovoljno rasutog da napravi ležaj prebacivši plašt preko njega. Tom se pojavi na vrhu merdevina u trenutku kad je Met iz kožne torbe izvukao dve vekne hleba i krišku zelenkastog sira. Tu im je hranu gostioničar – zvao se Džeral Flori – prodao za novac kojim bi se u mirnija vremena skoro mogao kupiti konj. Jeli su dok je kiša dobovala po krovu, spirajući hranu vodom iz čutura. Flori nije imao vina ni po koju cenu. A kada završiše, Tom napuni svoju dugu lulu i zavali se da povuče koji dim.

Met je ležao na leđima, zagledan u tavanicu skrivenu senkama, i pitao se hoće li kiša prestati pre jutra – želeo je da se što pre otarasi onog pisma – kad ču kako je u štali zaškripala osovina. Zakotrljao se do ivice senjaka i provirio dole. Ostalo je taman dovoljno svetlosti da vidi šta se dešava.

Vitka žena spusti rukunice kolica s velikim točkovima koja je upravo dovukla s kiše i skide plašt mrmljajući nešto sebi u bradu dok je stresala kapi s njega. Kosa joj je bila spletena u mnoštvo malih pletenica, a svilena haljina – učini mu se da je bledozelena – izvezena preko grudi. Haljina je nekada bila lepa, ali sada iznošena i otrcana. I dalje mrmljajući za sebe, pritisnu pesnicama krsta i požuri do vrata da se zagleda u kišu. Podjednako žurno zatvori velika dvokrilna vrata i štala potonu u tamu. Začu se neko šuštanje, zveckanje i pljuskanje, i odjednom se plamičak svetlosti rascveta u fenjer u njenim rukama. Osvrnula se oko sebe, pronašla kuku na jednom stubu o koju je okačila fenjer, pa počela nešto da traži pod platnom što joj je pokrivalo kolica.

„Brzo je to uradila“, tiho reče Tom, ne vadeći lulu iz usta. „Mogla je celu štalu da zapali krešući kremen u mraku.“

Žena izvadi veknu hleba i poče da je glođe kao da se veoma stvrdla, ali za njenu glad to nije bila prepreka.

„Da li je ostalo išta onog sira?“ – prošapta Met. Tom odmahnu glavom.

Žena poče nešto da njuška, i Met shvati da verovatno oseća miris Tomovog duvana. Taman se spremao da ustane i javi se, kad se jedno krilo stajskih vrata ponovo otvori.

Spremila se da beži u trenutku kada četvorica muškaraca uđoše. Zabacivši mokre plaštove otkrili su blede kapute širokih rukava, izvezene preko grudi, i vrečaste pantalone s vezom duž nogavica. Odeća im je bila kitnjasta, ali oni su svi bili krupni, smrtno ozbiljnih lica.

„Dakle, Aludra“, reče čovek u žutom kaputu, „ne si begala brzo kol’ko si mislila, eh?“ Govorio je nekim za Metovo uvo neobičnim naglaskom.