Putanja bodeža

Odjednom je čuo još nešto osim grmljavine damara svog sopstvenog besa. Neki penušavi zvuk. On radoznalo pogleda u Madika, i povuče se od bare koja se širila po patosu. Izgleda da je u svom besu pomoću Istinske moći stegao još nešto osim zasuna od kovanog gvožđa. Neverovatno koliko samo krvi može da se iscedi iz ljudskog tela.

Bez žaljenja je pustio da čovekovi ostaci padnu; u stvari, jedino je razmišljao kako će, kada Madik bude pronađen, sasvim sigurno za to okriviti Aes Sedai. Mali dodatak haosu koji je rastao po svetu. Rascepivši rupu u tkanini Šare, Putovao je pomoću Istinske moći. Morao je da pronađe te žene pre nego što budu upotrebile tu Zdelu vetrova. A ako ne uspe... Nije voleo da mu se ljudi mešaju u planove koje je pažljivo skovao. Oni koji bi to učinili i preživeli, živeli su da bi za to platili.

Golam pažljivo uđe u odaju, dok su mu nozdrve već poigravale od mirisa sveže krvi. Živa opekotina na obrazu činila se kao usijana žeravica. Golam je ličio na običnog vitkog čoveka, malo višeg od proseka toga vremena, pa ipak, on nikada ranije nije naišao ni na šta što bi moglo da ga povredi. Do tog čoveka s priveskom. Nešto što je moglo biti osmeh, ili režanje, ogolilo mu je zube. Radoznao, virio je po sobi, ali tu nije bilo ničega osim slomljenog leša na podnim pločicama. I neki... osećaj... nečega. Nije to bila Jedna moć, već nešto od čega je osećao... svrab, mada ne baš sasvim tako. Ovamo ga je dovela radoznalost. Delovi rešetke na prozoru bili su smrvljeni, zbog čega se cela odvalila na stranama. Golamu se činilo da se priseća nečega što je znalo da uzrokuje takav svrab, no mnoga njegova sećanja bila su mutna i zamagljena. Svet se promenio, činilo mu se, dok je trepnuo. Postojao je svet ratova i masovnih ubijanja, sa oružjima koja su imala domet u miljama, u hiljadama milja, a onda je bilo... ovo. Ali golam se nije promenio. I dalje je bio najopasnije oružje.

Ponovo su mu zatitrale nozdrve, mada to nije bilo zbog mirisa po kome je pratio one koji su mogli da usmeravaju. Jedna moć je upotrebljena dole i miljama ka severu. Da li da je prati ili ne? Čovek koji ga je ranio nije bio s njima; to je proverio pre nego što je napustio svoj položaj, koji mu je davao prednost. Onaj što mu je zapovedao želeo je da čovek koji ga je povredio bude mrtav, možda koliko je to isto želeo za žene, ali žene su bile lakša meta. I žene su bile pomenute, a to je, za sada, bilo nategnuto. Tokom celog svog postojanja bio je primoran da se pridržava naredaba ljudskih bića, a opet, njegov um nije umeo da se snađe. Morao je da prati žene. Želeo je da ih prati. Taj trenutak smrti, kada osećate kako njihova sposobnost usmeravanja nestaje zajedno s njihovim životima, izazivao je vrhunsko uživanje. Oduševljenje. Ali bio je i gladan, a imao je vremena. Kud god da su pobegle, pratiće ih. Skladno se spustio pored unakaženog tela i počeo da se hrani. Sveža krv, vrela krv, uvek je bila neophodna, ali ljudska krv je oduvek bila najslađa.

3 Prijatno jahanje

Imanja i pašnjaci i maslinjaci prekrivali su veći deo zemljišta oko Ebou Dara, a uglavnom omanji šumarci prostirali su se na nekoliko milja i s druge strane, i mada je tlo bilo ravnije od brda Ranon na jugu, ipak se talasalo i povremeno uzdizalo do visine od stotinak ili više stopa, sasvim dovoljno da popodnevno sunce baca dugačke senke. Sve u svemu, zemljište je davalo dovoljno zaklona da neželjene oči ne vide ništa više osim, možda, malo čudnog trgovačkog karavana, gotovo pedeset ljudi na konjima i skoro isto toliko pešaka, a posebno zato što su imali Zaštitnike koji su pronalazili prolaze u rastinju. Elejna nije videla ni traga ljudskim boravištima, osim nešto koza okupljenih na jednom od brda.