Putanja bodeža

Avijenda je nije baš obuhvatila razdraženim pogledom kojim je častila ostale sestre. „Ovako nema ostataka“, strpljivo im je objasnila. „Ostaci ovako velikog tkanja mogli bi da se čitaju još dva dana posle današnjeg."

Merilila prezrivo šmrknu, veoma glasno za jedno tako sitno telo. „To je redak Talenat, devojko. Ni Teslina ni Džolina ga nemaju. Ili vi, aijelske divljakuše, učite i to?“

„Malo ih je koji to mogu“, mirno primeti Avijenda, „ali ja mogu.“ To je izazvalo drugu vrstu piljenja, pa i same Elejne; to je bilo veoma redak Talenat. Činilo se da ona to ne primećuje. „Tvrdiš li ti da niko od Senodušnih to ne može?“, nastavila je. Napetost njenih ramena, što je Elejna osećala pod rukom, odavala je da nije smirena onoliko koliko se pretvarala. „Jeste li tolike budale da svojim neprijateljima ostavljate trag koji će moći da prate? Svako ko ume da čita ostatke mogao bi da napravi prolaz do ovog mesta.“

To bi zahtevalo veliku veštinu, zaista veliku veštinu, međutim, Merilila je ostala da žmirka i na sam pomen toga. Adeleas je otvorila usta, a onda ih je, bez reči, zatvorila, dok se Vandena zamišljeno mrštila. Sarejta je, jednostavno, izgledala zabrinuta. Ko je mogao da kaže kakvim Talentima su Izgubljeni raspolagali, kojim veštinama?

Začudo, Avijenda kao da je izgubila svu svoju borbenost. Oborila je oči, opustila ramena. „Možda nije trebalo da sve izlažem opasnosti“, promrmljala je. „Pošto me je taj muškarac posmatrao, nisam mogla jasno da razmišljam, a kada je nestao...“ Malo je živnula duhom, ali ne i previše. „Ne mislim da je taj čovek mogao da čita moje tkanje", rekla je Elejni, „ali ako je bio jedan od Senodušnih, ili čak golam... Senodušni znaju više nego iko od nas. Ako sam pogrešila, imam veliki toh. Ali ne mislim da sam pogrešila. Ne mislim.“

„Koji čovek?“, zahtevala je da zna Ninaeva. Šešir joj se nakrivio dok se gurala da prođe između konja, a uz veoma namršten pogled kojim je nestrpljivo šibala sve oko sebe, izgledalo je kao da je spremna da se potuče. Možda je i bila. Kejrejnin škopac slučajno ju je očešao ramenom, a ona ga pljesnu po sivkastoj njušci.

„Neki sluga“, omalovažavajuće reče Merilila. „Kakva god naređenja da je Tilin izdala, sluge u Altari su prilično nezavisne. Ili je to možda bio njen sin. Taj je mali i inače suviše radoznao.“

Sestre oko nje klimnuše da se slažu, a Kejrejn reče: „Neko od Izgubljenih teško da bi stajao i samo posmatrao. Sama si to rekla.“ Tapšala je vrat svome škopcu i mrštila se na Ninaevu Kejrejn je bila jedna od onih koje svojim konjima posvećuju onu vrstu pažnje koju većina ljudi čuva za decu. Mrštila se na Ninaevu, a Ninaeva je imala nekoliko reči i za nju.

„Možda je to bio sluga, a možda je bio i Beslan. Možda.“ Ninaevino prezrivo šmrkanje jasno je govorilo da ona u to ne veruje. Ili je želela da poveruju kako u to ne veruje; ona je umela da saspe nekome u lice kako je slepi idiot, ali čik da to neko treći pokuša da kaže pred njom branila bi onoga o kome se radi dok ne bi ostala bez glasa. Naravno, ona nije delovala spremno da odluči dopada li joj se Avijenda ili ne, međutim, sasvim sigurno joj se nisu dopadale starije Aes Sedai. Povukla je šešir dok ga nije gotovo ispravila, pa je mrkim pogledom prešla preko ostalih sestara, a onda je ponovo počela. „Bio to Beslan ili sam Mračni, to nije razlog da ostatak dana stojimo ovde. Trebalo je da se spremimo i da krenemo prema imanju. Pa? Polazite!“ Tako je odsečno pljesnula rukama da se čak i Vandena malčice trgla.

Kada su se sestre na konjima udaljile, ostalo je još samo malo priprema koje je trebalo završiti. Lan i ostali Zaštitnici nisu sedeli besposleni kada su shvatili kako više nema opasnosti. Neki od slugu vratili su se kroz prolaz pre nego što ga je Avijenda oparala, međutim, ostali su stajali sa četrdesetak tovarnih konja, povremeno bacajući poglede na Aes Sedai, očito se pitajući kakvo sledeće čudo će izvesti. Sve vetrotragačice su bile u sedlu, iako pomalo trapavo, i držale su uzde, a na licima im se očitavalo kako očekuju da im se konji svakog trenutka otrgnu, ili da, možda, dobiju krila i polete. I Kružok pletilja je bio uzjahao, mnogo skladnije, ne mareći što su im se suknje i podsuknje podigle sve do iznad kolena, dok je Ispan, još uvek prekrivene glave, bila vezana za sedlo poput vreće. Ona nikako nije mogla sedeti na konju uspravno, i čak se i Sumeko bečila svaki put kada bi pogledala u nju.