Putanja bodeža

Odvezavši i pomerivši u stranu kruti prekrivač od šatorskog platna s jednog od pletenih sepeta, otkrila je gomilu nečega što je ličilo na đubre natrpano navrat-nanos, sve do vrha, od čega je deo bio umotan u krpe koje su se raspadale. Većina toga najverovatnije je i bila đubre. Prigrlivši saidar, Elejna poče da razvrstava. Zarđao grudni oklop brzo je završio na tlu, zajedno sa slomljenom nogom od stola, naprslim poslužavnikom, gadno ulubljenim kalajnim vrčem i trubom trulog platna, neodređene vrste, koje joj se gotovo raspalo u rukama.

Skladište u kom su pronašli Zdelu vetrova bilo je puno do vrha, a stvari koje je odavno trebalo baciti bile su nagurane s još predmeta Moći, osim same Zdele, neki od njih u crvotočnim vrećama i kovčezima, neki samo nabacani. Stotinama i stotinama godina Srodnice su skrivale sve što bi pronašle da je bilo povezano s Moći, bojeći se da ih upotrebe a bojeći se i da ih pošalju Aes Sedai. Do tog istog jutra. Ovo je bila prva Elejnina prilika da vidi šta je vredno čuvanja. Svetlost joj pomogla da Prijatelji Mraka nisu pobegli ni sa čim što bi bilo bitno; oni su odneli jedan deo, ali to je sasvim sigurno bilo manje od četvrtine onoga što se nalazilo u sobi, uključujući đubre. Svetlost joj pomogla da pronađe nešto što bi mogla da upotrebi. Ljudi su umrli da bi se ove stvari iznele iz Rahada.

Nije usmeravala, samo je držala Moć dok je podizala stvar po stvar. Olupana glinena šolja, tri napukla tanjira, od moljaca izjedena dečija haljina i stara čizma s rupom sa strane padoše na zemlju. Jedan isklesan kamen, malo veći od njenog dlana na dodir je bio kao kamen; to je možda i bilo uklesano, iako zbog nečega nije potpuno delovalo kao takvo svi ti tamno plavi zavijuci su podsećali na neko korenje. Činilo se kao da postaje topliji od njenog dodira; imao je... odjek... saidara. Pa to je bio najpribližniji opis onoga što je osetila. Nije imala pojma čemu je namenjen, ali to je bez sumnje bio jedan ter’angreal. Spustila ga je na drugu stranu, podalje od gomile đubreta.

Gomila otpadaka nastavila je da raste, ali isto se dešavalo i s drugom, iako sporije, no te stvari nisu imale ništa zajedničko osim slabe topline i osećaja odjeka Moći. Jedna mala kutija na dodir je bila poput slonovače, prekrivena izuvijanim crvenim i zelenim prugama; pažljivo ju je spustila ne otvarajući poklopac nikad nije sigurno šta bi moglo pokrenuti ter’angreal. Crni štap, koji nije bio deblji od njenog malog prsta, korak dugačak i krut, a opet tako savitljiv da joj se činilo kako bi mogla da ga savije u krug. Jedna majušna bočica s čepom, možda kristalna, u kojoj se nalazila neka tamnocrvena tečnost. Figurica punačkog čovečuljka s bradom i veselim osmehom, s knjigom; dve stope visok, delovao je kao da je napravljen od potamnele bronze i morala je da upotrebi obe ruke kako bi ga pomerila. I druge stvari. Nažalost, većina je bila đubre. A nijedna nije bila ono što je stvarno želela. Do sada.

„Je li ovo pravo vreme da to radiš?“, pitala je Ninaeva. Ona se brzo odmakla od gomilice ter’angreala, kriveći lice i brišući ruke o suknje. „Taj štap se oseća na... bol“, zagunđala je. Žena grubog lica, koja je držala tovarnog konja, zažmirka prema štapu pa se povuče u stranu.

Elejna pogleda u štap Ninaevini povremeni utisci o stvarima koje je dodirivala mogli su da budu korisni ali nije prestala s razvrstavanjem. U poslednje vreme je bilo suviše bola da bi joj trebalo imalo više, to je bilo sigurno. Mada ono što je Ninaeva osećala nije uvek bilo najjasnije. Taj štap je mogao biti prisutan kada je bilo mnogo bola a da sam nije bio uzrok tog bola. Sepet je bio gotovo prazan; kako bi se težina izjednačila, moraće da se prebaci nešto iz drugog. „Ako ovde negde postoji ijedan angreal, Ninaeva, želela bih da ga pronađem pre nego što Mogedijen ijednu od nas kucne po ramenu.“

Ninaeva je nakiselo zagunđala, ali je ipak provirila u sepet od pruća.

Bacivši još jednu nogu od stola to je bila treća, a nijedna se nije slagala sa ostalima Elejna baci pogled po čistini. Svi tovarni konji su prošli, a sada su jahaći dovođeni kroz prolaz, ispunjavajući gužvom i zbrkom prazan prostor među drvećem. Merilila i ostale Aes Sedai već su bile u sedlima, jedva obuzdavajući nestrpljivost da krenu, dok se Pola užurbano muvala oko bisaga svoje gospodarice, ali vetrotragačice...