Putanja bodeža

Skladne dok koračaju, još skladnije na brodu, nisu bile naviknute na konje. Rinejla je pokušavala da uzjaše s pogrešne strane, a nežna doratasta kobila, za nju izabrana, poigravala je u sporim krugovima oko čoveka u livreji koji joj je jednom rukom držao vođice dok je drugom u očaju čupao kosu jer je uzaludno pokušavao da ispravi vetrotragačicu. Dvojica konjušara pokušavala su da u sedlo posade Dorilu, koja je služila gospu od talasa klana Somarin, dok je treći, koji je držao glavu sivcu, kočio lice kao neko ko se veoma trudi da se ne nasmeje. Rajnin se nalazila na dugonogom smeđem škopcu, ali niti je gurnula noge u uzengije, niti je držala uzde u šakama, a činilo se da ima mnogo muke da ih uopšte pronađe. A njih tri su još bile i najbolje od svih. Konji su se okretali i poigravali i kolutali očima, a vetrotragačice su psovale tako glasno da bi to moglo da se čuje i usred bure. Jedna od njih upotrebila je pesnicu da patosira slugu, dok su još tri štalska momka pokušavala da uhvate grlo koje se otrglo.

Tu je bio i prizor koji je očekivala, pošto Ninaeva više nije stražarila. Lan je stajao pored svog crnog ratnog konja Mandarba, istovremeno posmatrajući drveće, prolaz i Ninaevu. Birgita je izlazila iz šume odmahujući glavom, a trenutak kasnije pojavio se Siril, trčkarajući ali bez žurbe, između drveća. Tamo nije bilo ničega što bi im pretilo ili što bi ih ometalo.

Ninaeva ju je posmatrala, ponovo uzdignutih obrva.

„Ništa nisam rekla“, obrati joj se Elejna. Ruka joj se sklopila oko nečeg sitnog, uvijenog u trulu krpu koja je nekada, možda, bila bela. Ili smeđa. Smesta je znala šta se nalazi u njoj.

„Bolje za tebe“, zagunđa Ninaeva, ne baš sasvim ispod glasa. „Ne podnosim žene koje trpaju nos u tuđa posla.“ Elejna je pustila da to prođe a da se nije ni trgla; bila je ponosna na sebe što nije morala da se ujede za jezik.

Pošto je strgla tkaninu koja se raspadala, ukazao se mali ćilibarski broš u obliku kornjače. Bar je delovao kao da je od ćilibara, a možda je nekada to i bio, međutim, kada se kroz njega otvorila ka Izvoru, saidar je pokuljao u nju, prava bujica u poređenju sa onim što je inače mogla bezbedno da povuče. Nije to bio snažan angreal, ali bio je bolji nego ništa. Pomoću njega je bila sposobna da upravlja s dva puta više Moći nego Ninaeva, a i sama Ninaeva bila bi još bolja. Otpustivši dodatni tok saidara, s radosnim osmehom ćušnula je broš u kesicu o svom pojasu, pa se vratila svojoj potrazi. Gde je bio jedan, moglo ih je biti još. A sada, kada je imala jedan koji je mogla da proučava, možda će moći da pronikne u to kako da napravi angreal. A to je želela. Sada je samo mogla da se uzdržava da smesta ne izvuče broš i ne otpočne da ga proučava.

Vandena je već neko vreme merkala Ninaevu i nju, a sada je priterala svog škopca uskih slabina do njih pa je sjahala. Sluškinja pored tovarnog konja uspela je da se nakloni pristojno iako pomalo čudno, u svakom slučaju više negoli za Ninaevu ili Elejnu. „Bila si pažljiva“, Vandena se obratila Elejni, „i to je vrlo dobro. Međutim, možda bi bilo bolje da ostaviš te stvari na miru dok ne budu u Kuli.“

Elejna stisnu usne. U Kuli? Dok neko drugi ne bude mogao da ih pregleda, to je mislila. Neko stariji, i navodno iskusniji. „Ja znam šta radim, Vandena. Ja sam napravila jedan ter’angreal, na kraju krajeva. Niko drugi među živima nije to učinio.“ Ona je naučila neke od sestara osnovama, no do njenog polaska za Ebou Dar, nijednoj još nije uspelo da sasvim ovlada time.

Starija Zelena klimnu glavom, nezainteresovano lupkajući uzdama po dlanu svoje jahaće rukavice. „Martina Dženeta isto tako je znala šta radi, koliko sam razumela“, neobavezno je dobacila. „Ona je bila poslednja sestra koja je zaista proučavala ter’angreale. Radila je to skoro četrdeset godina, gotovo otkad je bila uzdignuta u šal. Bila je i pažljiva, takođe, bar tako mi je rečeno. A onda, jednoga dana, Martinina sobarica otkrila je svoju gospodaricu onesvešćenu na podu njene dnevne sobe. Pregorela je.“ Čak i tako neobaveznim tonom izrečene, te dve reči bile su oštar udarac. Međutim, Vandenin glas nije se ni za dlaku promenio. „Zaštitnik joj je bio mrtav, od šoka. To nije neuobičajeno u takvim slučajevima. Kada se Martina povratila, tri dana kasnije, nije mogla da se seti sa čime je radila. Nije mogla da se seti ničega što se događalo nedelju dana pre toga. To je bilo pre više od dvadeset i pet godina, ali od tada se niko nije usudio da dotakne ijedan od ter’angreala u njenim odajama. U njenim beleškama bili su pomenuti, svi do poslednjeg, a sve što je otkrila bilo je bezopasno, nevino, pa čak i površno, ali...“ Vandena slegnu ramenima. „Pronašla je nešto što nije očekivala.“