Putanja bodeža

Elejna je iznenađeno žmirkala. Koliko je mogla sebe da vidi, delovalo je da je u isto tako lošem stanju kao i Avijenda. Njena sopstvena suknja ostala je cela, ali joj je pola gornjeg dela haljine bilo potpuno strgnuto, a činilo se da krvari iz dvadesetak posekotina. Onda joj je sinulo. Nije progorela. Od te pomisli obuze je jeza. „Obe smo dobro“, meko je odgovorila.

Daleko po strani, Birgita je obrisala svoj nož o grivu Avijendinog škopca, pa se uspravi udaljavajući se od nepomičnog konja. Desna ruka joj je visila, kaputić joj je nestao, kao i jedna čizma, a ostatak odeće bio joj je pocepan; koža i odeća bile su joj natopljene krvlju koliko i kod njih dve. Činilo se da je strela, koja joj je i dalje virila iz butine, najgora od njenih povreda, ali ostatak je, očito, samo pojačavao bol. „Kičma mu je bila slomljena“, rekla je, pokazujući ka konju koji je ležao na tlu. „Moj je dobro, mislim, mada je poslednji put kada sam ga videla trčao kao da će osvojiti venac Megejrila. Uvek sam mislila da u njemu postoji ta brzina. Lavica.“ Stresla se i žmirnula. „Elejna, kada sam je pronašla, Lavica je već bila mrtva. Žao mi je.“

„Mi smo žive“, odlučno reče Elejna, „a to je najvažnije.“ Kasnije će plakati za Lavicom. Dim nad vrhom brda nije bio gust, ali uzdizao se nad širokim pojasom. „Hoću da vidim šta sam to tačno uradila.“

Sve tri su se morale međusobno pridržavati da bi se uspravile, a naporno penjanje uzbrdo izazvalo je dahtanje i stenjanje, čak i kod Avijende. Zvučale su kao da su za dlaku ostale žive što je Elejna pretpostavljala da je istina a izgledale su kao da su se valjale po drobinama u klanici. Avijenda je i dalje čvrsto stiskala angreal, međutim, čak i da su ona ili Elejna imale nešto više od svog majušnog Talenta u Lečenju, nijedna od njih ne bi uspela ni da prigrli Izvor, a nekmoli da usmerava. Stajale su na vrhu brda, naslanjajući se jedna na drugu, i piljile u razaranje.

Livada je bila okružena plamenom, ali sredina joj je bila pocrnela, spržena i potpuno čista; na njoj nije ostao ni kamen. Polovina drveća na okolnim padinama bila je polomljena ili iskrivljena kao da beži od livade. Pojaviše se jastrebovi, lebdeći na vrelom vazduhu koji se dizao od vatre; jastrebovi su često tako lovili, tražeći sitne životinje koje bi plamen isterao na otvoreno.

Nije bilo ni traga od Seanšana. Elejna je poželela da su ostala tela, da može biti sigurna da su svi mrtvi. Pogotovo sve sul’dam. Međutim, dok je prelazila pogledom preko spaljenog tla koje se pušilo, odjednom joj je bilo drago što nema nikakvih tragova. Bila bi to užasna smrt. Neka se Svetlost smiluje njihovim dušama, pomislila je. Svim njihovim dušama.

„Pa“, dodala je naglas, „nisam bila dobra kao ti, Avijenda, međutim, možda je ovako ispalo i najbolje, kad se sve sabere. Pokušaću sledeći put da budem bolja.“

Avijenda je odmeri postrance. Jednu posekotinu imala je na obrazu, a drugu preko čela, kao i jednu dugačku, položenu tačno u korenu kose. „Za prvi pokušaj ti si uradila mnogo bolje nego ja. Meni su za prvi put bili dali jednostavan čvor vezan od tokova Vetra. Trebalo mi je pedeset pokušaja da bih čak i to rasparala, a da me u lice ne udari munja, ili da ne dobijem udarac od koga mi je zvonilo u ušima.“

„Pretpostavljam da je trebalo da počnem od nečeg jednostavnijeg", reče joj Elejna. „Imam taj običaj da skačem naglavačke.“ Naglavačke? Skočila je, a da pre toga nije ni pogledala gde je voda’. Prigušila je kikot, ali nedovoljno brzo da predupredi bol u boku. Tako je, umesto da se zakikoće, zastenjala kroz stisnute zube. Učinilo joj se da joj se neki od njih možda klate. „Bar smo pronašle novo oružje. Možda ne bi trebalo da budem srećna zbog toga, ali pošto su se Seanšani vratili, jesam.“

„Ti ne shvataš, Elejna.“ Avijenda je pokazivala ka središtu livade, tamo gde je stajao prolaz. „To je mogao da bude samo blesak svetla, pa čak i manje od toga. Ne možeš da znaš, sve dok se ne dogodi. Je li vredno zarad jednog bleska svetla izložiti se opasnosti da spališ sebe i svaku ženu koja je na stotinu ili više koraka udaljena od tebe?“

Elejna je blenula u nju. Ostala je, iako je to znala? Dovesti svoj život u opasnost bilo je jedno, ali dovesti u opasnost svoju sposobnost usmeravanja... „Želim da postanemo prvosestre, Avijenda. Čim budemo uspele da nađemo Mudre.“ Šta će uraditi u vezi s Random, nije mogla ni da zamisli. Sama pomisao da će se obe udati za njega a i Min, takođe! bila je više nego neverovatna. Međutim, u ovo je bila sigurna. „Nemam potrebe da saznajem išta više o tebi. Želim da budem tvoja sestra.“ Nežno je spustila Avijendi poljubac na krvlju umrljan obraz.