Putanja bodeža

„Želite da me uhvatite?“, povikala je Avijenda. „Onda dodite i plešite sa mnom!“ Iznenada je bila okružena sjajem saidara, prigušenim i pored angreala, a vatrene lopte počeše da iskaču i proleću kroz prolaz, ponovo i ponovo. Nisu to bile neke prevelike lopte, ali odjeci njihovih eksplozija tamo, u Altari, zvučali su kao neprekidan tok. Avijenda je teško disala, zbog napora; lice joj je sijalo od znoja. Birgita je ponovo dočepala svoj luk; od glave do pete delovala je kao junakinja iz legendi: krv joj se slivala niz nogu, jedva da je bila sposobna da stoji, međutim, strela joj je bila poluisukana, tražeći metu.

Elejna je pokušavala da obuzda disanje. Nije više mogla da prigrli ni trunčicu preko ovoga, ništa nije moglo da joj pomogne. „Vas dve morate da odete“, rekla je. Nije mogla da poveruje kako je zazvučala, ledeno mirna; znala je kako bi trebalo da zavija. Srce joj je tako jako udaralo, kao da pokušava da iskoči iz grudi. „Ne znam koliko ću još moći ovo da držim.“ Ovo je bilo istina za celokupno tkanje koliko i za tu jednu nit. Je li joj klizila? Je li? „Idite, što brže možete. Druga strana brda trebalo bi da je sigurna, ali svaki hvat koji pređete dobrodošao je. Idite!“

Birgita zareža na Starom jeziku, ali to nije bilo ništa što bi Elejna znala. Zvučalo je kao neki od izraza koje bi volela da nauči. Ako ikada bude imala prilike. Birgita pređe na reči koje je Elejna mogla da razume. „Pustiš li tu krvavu stvar pre nego što ti kažem, nećeš morati da se brineš i da čekaš da te Ninaeva odere; lično ću se postarati za to. A onda ću pustiti i nju. Samo ćuti i drži se! Avijenda, dolazi ovamo iza te stvari! možeš li s time da nastaviš ako si iza? dolazi ovamo i penji se na jednog od ovih prokletih konja!“

„Dok god vidim kuda da tkam“, odvrati joj Avijenda, usteturavši se na noge. Posrtala je u stranu i jedva se obuzdala da ne padne. Krv joj se slivala niz rukav iz gadne posekotine. „Mislim da mogu.“ Nestala je iza prolaza, a vatrene lopte su nastavile da lete. Kroz prolaz je moglo da se gleda i s druge strane, mada je to delovalo kao da vazduh treperi u izmaglici vreline. Međutim, s te strane nije moglo da se prolazi takav bi pokušaj bio neverovatno bolan a kada se Avijenda ponovo pojavila, naveliko je posrtala. Birgita joj je pomogla da se uspne na svog škopca, ali ni manje ni više nego naopako!

Kada joj je Birgita odlučno dala znak, Elejna nije ni pokušala da odmahne glavom. Kao prvo, bojala se šta bi se moglo dogoditi ako bi to i pokušala. „Nisam sigurna da ću moći ovo da zadržim ako bih pokušala da ustanem.“ Uistinu, nije bila sigurna ni da li bi mogla da ustane; to više nije bio običan umor; mišiću su joj se pretopili u vodu. „Jašite što brže možete. Ja ću držati koliko budem mogla. Molim vas, idite!"

Mrmljajući psovke na Starom jeziku mora da su bile to; ništa drugo ne bi moglo tako zvučati! Birgita gurnu konjske uzde Avijendi u šake. Dvaput zamalo pokleknuvši, doteturala se do Elejne i sagla se da je uhvati za ramena. „Ti možeš to da držiš“, rekla je, a glas joj je bio ispunjen istim pouzdanjem koje je Elejna osećala u njoj. „Nikada ranije nisam srela nijednu kraljicu Andora, osim tebe, ali poznavala sam neke druge kraljice poput tebe. Čelične kičme i lavovskog srca. Ti to možeš da uradiš!“

Lagano je povukla Elejnu, ne čekajući odgovor, ukočenog lica, dok je svaki ubod bola u njenoj butini odjekivao u Elejninoj glavi. Elejna je podrhtavala od napora da zadrži tkanje, da drži tu jednu nit; bila je iznenađena kada je shvatila da.se uspravila. I da je živa. U svojoj glavi osećala je kako Birgitina noga ludački damara. Pokušavala je da se ne naslanja na Birgitu, no njeni sopstveni mlitavi udovi nisu hteli da je potpuno podrže. Dok su se zanosile prema konjima, svaka od njih upola naslonjena na onu drugu, nastavljala je da se osvrće preko ramena. Ona je mogla da drži tkanje i ne gledajući obično je bila sposobna da to učini međutim, imala je potrebu da samoj sebi pokaže kako još uvek čvrsto drži nit, da joj nije iskliznula. Prolaz je sada izgledao kao tkanje kakvo nikada nije videla, divlje se uvijajući, oivičen šištećim pipcima.

Uz stenjanje, Birgita ju je više ugurala, nego što joj je samo pomagala da se popne u sedlo. Unatraške, baš kao i Avijenda! „Moraš da vidiš“, objasnila je, šepajući ka svom škopcu; držeći uzde sva tri konja, bolno se vinula u sedlo. Bez glasa, ali Elejna je mogla da oseti mučninu. „Vas dve radite ono što treba, a meni prepustite kuda da idemo.“ Konji poskočiše napred, verovatno zbog čežnje da se što pre udalje, koliko i zbog Birgite koja je svog konja mamuzala.