Putanja bodeža

Elejna je otkrila o čemu se radi čim je ponovo počela. „Klizavo“ je bilo ono što se dobija kada se živa jegulja premaže mašću. Škrgutala je zubima od samog pokušaja da zadrži prvu nit, a to je bilo povrh pokušaja da je oslobodi cimajući je. Jedini razlog zbog kojeg nije odahnula od olakšanja kada je nit Vazduha počela da šiba uokolo, konačno slobodna, bilo je što ih je preostalo još. Ako budu još „klizavije“, nije bila ubeđena da će uspeti da se nosi s njima. Avijenda ju je pažljivo posmatrala, no nije prozborila više ni reč, mada je uvek, kad god je Elejni bio potreban, imala za nju osmeh ohrabrenja. Elejna nije mogla da vidi Birgitu nije se usuđivala da skrene pogled sa svog rada ali je mogla da je oseti, taj mali čvor kao kamen čvrstog pouzdanja u sopstvenoj glavi, dovoljno pouzdanja da je potpuno ispuni.

Znoj joj se slivao niz lice, niz leđa i stomak, sve dok nije i sama počela da se oseća klizavo. Večeras će kupanje biti zaista dobrodošlo. Ne, nije smela da razmišlja o tome. Sva pažnja morala se usmeriti na niti. Postajale su sve teže za savlađivanje, uvijajući se u njenom stisku čim bi ih i dotakla, ali još uvek bi se oslobađale. I svaki put, čim bi jedna počela da šiba uokolo, činilo se kako druga iskače iz gomile, tako iznenada jasno vidljiva na mestu gde je pre toga bio samo čvrsti saidar. Njenom oku prolaz je ličio na neko izvitopereno čudovište, sa stotinama glava, na dnu močvare, okruženo pipcima koji plutaju uokolo, a svaki je čvrsto povezan s nitima Moći što su rasle i širile se i nestajale samo da bi bile zamenjene novima. Otvor se, a to je bilo svima vidljivo, uvijao po rubovima neprekidno menjajući oblik, pa čak i veličinu. Noge su počele da joj podrhtavaju; napor joj je peckao oči koliko i znoj. Nije bila sigurna koliko će još moći da izdrži. Škrgućući zubima, borila se. Nit po nit. Jedna po jedna.

Hiljadu milja odatle, a manje od stotinu koraka kroz uzdrhtali prolaz, desetak vojnika pojavilo se iza belih zgrada imanja: niski ljudi sa samostrelima, u smeđim grudnim oklopima i sa obojenim kalpacima koji su ličili na glave nekih ogromnih insekata. Iza njih je došla žena čije su suknje imale crvene umetke ukrašene srebrnom munjom, s narukvicom koja je srebrnim povodnikom bila povezana za ogrlicu oko vrata žene u sivom, pa onda još jedna sul’dam sa svojom damanom, pa onda još dve. Jedna od sul’dam pokazala je ka prolazu, a sjaj saidara odjednom je obasjao njenu damane.

„Dole!“, vrisnu Elejna bacivši se unazad, van vidika dvorišta imanja, kad uz urlik koji je zaglušivao uši srebrnoplava munja prolete kroz prolaz, divljački se granajući na sve strane. Kosa joj se podigla na glavi, svaka dlaka pokušavala je da se uspravi sama za sebe, dok su se silne fontane zemlje podizale na mestima gde bi neka od tih grana munje pogodila. Prašina i šljunak sipali su po njoj.

Odjednom, vratio joj se sluh, i čula je glas muškarca s jedne strane čistine, nejasan, grleni izgovor od kojeg joj se koža ježila koliko i od njegovih reči: „...moramo ih uhvatiti žive, vi budale!“

Iznenada, jedan od vojnika iskočio je na livadu tačno ispred nje. Birgitina strela prolete kroz pesnicu stisnutu na njegovom grudnom oklopu od kože. Drugi seanšanski vojnik saplete se preko prvoga dok je ovaj padao, a Avijendin nož zabode mu se u grlo pre nego što je i pomislio da se uspravi. Strele su poput mećave letele s Birgitinoga luka; jednim stopalom pribijajući uz zemlju konjske uzde, ciljala je mrko se osmehujući. Uspaničeni konji odmahivali su glavama i poigravali kao da će se oteti i pobeći, no Birgita je jednostavno stajala i brzo ciljala, samo koliko joj je bilo potrebno da izvuće novu strelu. Krici s druge strane prolaza govorili su da je Birgita Srebroluka i dalje pogađala cilj svakom strelom koju bi odapela. Međutim, ubrzo je stigao brz odgovor, jednako loš, u obliku crnih strela sa samostrela. Tako brzih; sve se odvijalo tako munjevito. Avijenda je pala; niz prste kojima je čvrsto stiskala desnu mišicu slivala joj se krv, međutim, smesta je pustila ranu, puzeći na sve četiri, odlučnog lica gledajući po tlu da pronađe svoj angreal. Birgita je isto vrisnula; ispustivši luk, uhvatila se za butinu iz koje je virila strela. Elejna je osetila ujed bola oštar kao da je bio njen sopstveni.

Očajna, s mesta na kome je ležala, upola na leđima, posegla je za sledećom niti. I shvatila, sa užasom, posle jednog cimanja, kako samo može da se drži za nju. Je li se nit pomerila? Je li se iole oslobodila? Ako jeste, nije nipošto smela da je pusti. Nit je, klizava, podrhtavala u njenom stisku.

„Žive, rekoh!“, urlao je taj, seanšanski, glas. „Onaj ko bude ubio neku ženu neće dobiti ni deo zlata za hvatanje!“ Roj sa samostrela prestade.