Putanja bodeža

Ovog puta Ninaeva nije piljila po okolini pokušavajući da smotri Lana. Ni on ni Birgita nisu mogli daleko da odmaknu, ne ovde. Umesto toga, odlučno je koračala među konjima, bučno zapovedajući ljudima da uzjašu, zvocajući slugama oko tovarnih životinja, ukočeno saopštavajući nekima od Srodnica koje su bile bez konja kako čak i dete može da prepešači pet milja, urlajući na vitku plemkinju Altarku, sa ožiljkom na obrazu, koja je nosila zavežljaj visok skoro koliko i ona sama kako, ako je već bila toliko blesava da ponese sve svoje haljine, može sama i da ih nosi. Alisa je okupila Ataan Mijere oko sebe i objašnjavala im je kako da uzjašu konje. Za divno čudo, činilo se da je stvarno pažljivo slušaju. Ninaeva baci pogled ka njoj i činilo se da je zadovoljna što vidi Alisu kako stoji na jednom mestu. Sve dok joj se Alisa nije ohrabrujuće osmehnula i pokazala joj rukom da nastavi sa onim što je radila.

Za trenutak, Ninaeva je stajala potpuno ukipljena, piljeći u tu ženu. Onda je krupnim koracima kroz travu prišla do Elejne. Posegavši obema rukama za šeširom, oklevala je mrgodno škiljeći pre nego što ga je jednim pokretom ispravila. „Ovog puta pustiću je da se pobrine za sve“, rekla je sumnjivo razumnim glasom. „Videćemo kako će izaći na kraj s tim... Morskim narodom. Da, videćemo.“ To je bio i preterano razuman glas. Odjednom se namrštila na prolaz koji je još uvek stajao otvoren. „Zašto ga još uvek držiš? Pusti ga.“ Avijenda se isto tako mrštila.

Elejna duboko udahnu. Ona je dobro razmislila o ovome, i stvarno nije postojao drugi način, ali Ninaeva će pokušati da je odgovori od toga, iako nisu imale vremena za rasprave. Dvorište imanja, s druge strane prolaza, stajalo je prazno, čak su i pilići bili konačno uplašeni svim tim metežom, međutim, koliko će proći pre nego što se ponovo napuni? Posmatrala je svoje tkanje, tako pripijeno i isprepletano da se samo nekoliko niti moglo razaznati. Naravno, ona je mogla da vidi svaki tok, ali izuzimajući ovih nekoliko, sve su niti delovale nerazdvojivo isprepletane. „Povedi sve u kuću na imanju, Ninaeva“, rekla je. Suncu nije ostalo još mnogo do zapada; preostala su možda još dva sata svetlosti. „Gospar Hornvel biće iznenađen kada bude video da mu po mraku stiže toliko posetilaca, ali recite mu da ste gosti devojčice koja je plakala nad crvendaćem slomljenog krila; toga će se setiti. Ja ću doći čim budem mogla.“

„Elejna“, iznenađujuće zabrinutim glasom započela je Avijenda, međutim, Ninaeva je istovremeno oštro rekla: „Šta si sad namislila da...“

Postojao je samo jedan način da ih zaustavi. Elejna povuče jednu od vidljivih niti i oslobodi je iz tkanja; uvijala se i treperila kao živi pipak; pucketala je i šištala, a majušne iskrice saidara su vrcale s nje i bledele. Nije to primetila kada je Avijenda parala svoje tkanje, ali ona je, u stvari, samo delimično uspela to da vidi. „Idite“, rekla je Ninaevi. „Sačekaću sa ostatkom dok se ne izgubite s vidika.“ Ninaeva je piljila dok joj je vilica visila, razjapljena. „To mora da se uradi“, uzdahnula je Elejna. „Seanšani će, sasvim sigurno, kroz nekoliko sati biti na imanju. Čak i kad bi sačekali do sutra, šta ako neka od damane ima Talenat da čita ostatke? Ninaeva, ja neću dopustiti da se Seanšani dokopaju Putovanja. Neću!“

Ninaeva ispod glasa progunđa nešto o Seanšanima, što mora da je bilo izuzetno gadno, ako je sudeći po njegovoj boji. „Pa, ja neću dozvoliti da pregoriš!“, glasno je relda. „Ajde sad, vrati to nazad! Pre nego što sve to eksplodira onako kako je Vandena rekla. Mogla bi sve da nas poubijaš!“

„Ne može da se vrati nazad“, reče Avijenda, spuštajući ruku na Ninaevinu. „Započela je i sada mora i da završi. Moraš učiniti ono što ti je naložila, Ninaeva.“

Ninaeva skupi obrve. „Morati“ je bila reč koju ni najmanje nije volela da čuje, ne ako se odnosila na nju. Međutim, nije bila ni budala, tako da je posle malo pokazivanja zuba Elejni, prolazu, Avijendi, svetu u celini obgrlila Elejnu i privukla je u zagrljaj od kog su krckala rebra.

„Budi pažljiva, čuješ li me“, prošaputala je. „Ako se ubiješ, kunem ti se, živu ću te odrati!“ I pored svega, Elejna prasnu u smeh. Ninaeva šmrknu, pa je odmače od sebe držeći je za ramena. „Znaš ti dobro šta sam htela da kažem“, zagunđala je. „I nemoj da misliš da neću, jer ću to učiniti! Baš hoću!“, a onda je nešto mekšim glasom dodala: „Budi pažljiva.“

Ninaevi je bio potreban trenutak da se pribere dok je žmirkala i pritezala svoje plave jahaće rukavice. Činilo se da su joj oči malčice vlažne, mada je to bilo nemoguće; Ninaeva je druge ljude dovodila do suza, ona sama nije plakala. „Pa dobro“, glasno je rekla. „Alisa, ako ti nisu svi spremni...“ Okrenuvši se, progutala je ostatak reči uz zvuk kao da se zagrcnula.