Raskršće sumraka

Lagano se spuštajući niz jedan od širokih hodnika koji su blago kružili kroz Belu kulu, Jukiri se osećala živčano kao izgladnela mačka. Jedva joj je polazilo za rukom da natera sebe da sluša šta joj govori sestra koja je skladno koračala pored nje. Jutro je još bilo sivo, jer je sneg koji je padao na Tar Valon prigušio prvu svetlost praskozorja, a srednji nivoi Kule bili su ledeni kao zima u Krajinama. Pa, možda ne baš toliko, priznala je u sebi nakon trenutka provedenog u razmišljanju. Već godinama nije bila tako daleko na severu, a pamćenje ume da raširi ono što ne skupi. Upravo je to razlog zašto su zapisi od tolike važnosti. To jest, sem kada se čovek ne usuđuje da nešto pribeleži. Svejedno, bilo je prilično hladno. Mada su drevni graditelji bili pametni i vešti, toplota iz velikih ložionica u podrumu nikada nije stizala do tih visina. Plamen na pozlaćenim podnim svetiljkama lelujao se od promaje, ponegde dovoljno snažne da zanese i teške i debele tapiserije po belim zidovima, s prikazima prolećnog cveća, šuma, egzotičnih životinja i ptica, ali i nekih od Kulinih pobeda koje nikada ne bi smele biti prikazane u nižim delovima, otvorenim za javnost. Bilo bi joj daleko udobnije i prijatnije u njenim odajama s toplim kaminima.

Iako se trudila da to ne čini, u glavi joj je ključalo od vesti iz spoljnog sveta. To jest, bolje reći od nedostatka pouzdanih vesti. Ono što su „oči i uši“ javljale iz Altare i Arad Domana bilo je potpuno zbrkano, a ono malo izveštaja koji samo što su počeli da cure iz Tarabona bilo je zastrašujuće. Glasine su kolale da su vladari Krajina svuda od Pustoši, pa preko Andora i Amadicije do Aijelske pustare; jedina potvrđena činjenica bila je da niko od njih nije tamo gde bi trebalo da bude, da čuvaju granice Pustoši ali zato su Aijeli na sve strane, i izgleda da su se napokon otrgli od Al’Tora, ako su ikada i bili pod njegovom vlašću. Od najnovijih vesti iz Murandije došlo joj je da istovremeno škripuće zubima i rida, a Kairhijen... Sunčeva palata prepuna sestara, pri čemu se za neke od njih sumnja da su pobunjenice a ni za jednu se ne zna pouzdano da je odana, a od Koiren i njenog izaslanstva otkad su napustile grad nema ni traga ni glasa, mada je odavno trebalo da se vrate u Tar Valon. Kao da sve to nije dovoljno, Al’Tor je opet nestao kao mehur od sapunice. Zar je moguće da su priče o tome da je napola uništio Sunčevu palatu istinite? Svetlosti, taj čovek ne sme još da poludi! Ili se možda uplašio od one Elaidine nesuvisle ponuđene „zaštite“, pa se krije? Da li njega išta može da uplaši? Što se nje tiče, on nju plaši, a plaši ga se i ostatak Dvorane, koliko god se one trudile to da prikriju.

Jedino što je zaista sigurno bilo je da ništa od svega toga nije bitno ni koliko pljuvačka na kišnoj oluji. Međutim, to što je bila svesna te činjenice ni najmanje joj nije popravljalo raspoloženje. Brinuti se o tome da se ne upleteš u žbun ruža, čak i kad postoji opasnost da te trnje vremenom ubije, besmisleno je kada ti je nož prislonjen uz rebra.

„Svaki put kada je za poslednjih deset godina otišla iz Kule bilo je to zbog njenih ličnih poslova, tako da nema nikakvih skorašnjih zapisa koji bi se mogli proveriti“, mrmljala je njena saputnica. „Teško je saznati kada je ona to tačno bila van Kule a pri tom biti... neupadljiv." Mejdaninu tamnozlatnu kosu držali su češljevi od belokosti, a bila je visoka i taman dovoljno vitka da izgleda kao da će svakog časa izgubiti ravnotežu zbog svojih velikih grudi, što su kroj njenog tamnosrebrnog izvezenog korseta i pogureni hod - kako bi joj usne bile više u ravni s Jukirinim uhom - samo naglašavali. Šal joj je spao do zapešća, a duge sive rese vukle su se po podu.

„Ispravi se kad hodaš“, tiho prosikta Jukiri. „Nisu mi uši zapušene zemljom."

Druga žena se trže i ispravi, blago pocrvenevši. Podigavši šal ka ramenima, Mejdani se napola osvrnu i pogleda svog Zaštitnika Leonina, koji ih je pratio na prikladnoj udaljenosti. Ali ako njih dve jedva mogu da čuju tiho zveckanje srebrnih zvončića u njegovim crnim pletenicama, onda on svakako ne može da čuje ništa izrečeno umerenim glasom. Nije on znao ništa više nego što je neophodno - zapravo, znao je vrlo malo, sem da njegova Aes Sedai želi nešto da uradi. A to je sasvim dovoljno svakom dobrom Zaštitniku - i možda bi stvarao nevolje kada bi saznao previše, ali za šaputanjem zaista nema potrebe. Ljudi koji gledaju šaputanje žele da znaju kakva je to tajna.