Sećanje na svetlost

Gajbon ućuta, a Talmanes se okrenu i ugleda Filgera - jednog od izviđača - kako preko kaldrme oblivene krvlju trči prema njemu. Filger je bio vitak čovek proređene kose i s bradom od nekoliko dana, a Talmanes se užasnuo kada ga je video. Filger je jedan od onih koji su ostali da čuvaju gradsku kapiju.

„Milostivi“, prodahta Filger, „Troloci su zauzeli zidine. Nakrcali su se na grudobrane i puštaju strele ili bacaju koplja na sve koji pokušavaju da se približe. Poručnik Sendip poslao me je da ti javim.“

„Krv i pepeo! Šta je s kapijom?“

„Držimo se“, odgovori Filger. „Za sada.“

„Gajbone“, kaza mu Talmanes, okrećući se. „Čoveče, pokaži makar malo milosti; neko mora da brani tu kapiju. Molim te, povedi izbeglice i odvedi pojačanje mojim ljudima. Ta kapija nam je jedini izlaz za povlačenje iz grada.“

„Ali kraljičin glasnik...“

„Kraljica će shvatiti šta se krvavo dogodilo čim se seti da baci pogled na ovu stranu. Osvrni se oko sebe! Odbrana palate je čisto ludilo. Ti više nemaš grad, već lomaču.“

Po izrazu Gajbonovog lica i po tome kako su mu usne stisnute videlo se da je rastrzan.

„Znaš da sam u pravu“, nastavi Talmanes, lica izvitoperenog od bola. „Najbolje što sada možeš da učiniš jeste da daš pojačanje mojim ljudima kod južne kapije i da je držiš otvorenom što je duže moguće, kako bi što više izbeglica stiglo do nje.“

„Možda“, odvrati Gajbon. „Ali kako da pustim palatu da izgori?“

„Mogao bi da se postaraš da to posluži nečemu“, predloži mu Talmanes. „Sta ako ostaviš nešto vojnika da se bori u palati? Neka se brane od Troloka što duže mogu. To će odvući Troloke od ljudi koji dolaze ovamo da pobegnu. Kada više ne budu mogli da pružaju otpor, tvoji vojnici mogu da pobegnu kroz dvorsko dvorište, sa suprotne strane, pa da zaobilaznim putem stignu do južne kapije.“

„To je dobar plan“, nevoljno reče Gajbon. „Postupiću kako predlažeš, ali šta je s tobom?“

„Ja moram da se dokopam zmajeva“, odgovori mu Talmanes. „Ne možemo dopustiti da padnu Senci u ruke. Oni su u jednom skladištu blizu ivice Unutrašnjeg grada. Kraljica je htela da se čuvaju negde podalje od najamničkih družina ispred grada. Moram da ih nađem. Ako je ikako moguće, moram ih se dokopati. Ako ne - moram da ih uništim.“

„U redu“, odgovori mu Gajbon okrećući se i delujući iznureno od osujećenosti dok se mirio s neminovnošću. „Moji ljudi će postupiti kako predlažeš. Polovina njih povešče izbeglice van grada, a onda pomoći tvojim vojnicima da brane južnu kapiju. Druga polovina će još malo braniti palatu, a onda će se povući. Ali ja idem s tobom.“

„Zar nam je ovde zaista potrebno ovoliko svetiljaka?" zatraži da čuje Aes Sedai, sedeči na svojoj stolici u zadnjem delu prostorije. Kao da je sedela na prestolu. „Pomisli samo na silno ulje koje traćiš.“

„Svetiljke su nam potrebne." Androl je to progunđao. Noćna kiša dobovala je po prozoru, ali on nije obraćao pažnju na nju, pokušavajući da se usredsredi na kožu koju prošiva. To će biti sedlo. Trenutno je radio na kolanu.

Bušio je rupe u koži u dvostrukom redu, puštajući da ga rad smiruje. Silo za prošivanje kojim se služio pravilo je rupe dijamantskog oblika - da je hteo, mogao je da se posluži čekićem da bi posao išao brže, ali trenutno mu se dopada da ručno probija rupe.

Uzeo je točkić za merenje šavova, pa izmerio gde će se sledeći šav naći, a onda izbušio nove rupe. Pljosnate strane dijamanata moraju biti okrenute jedna prema drugoj kada se buše takve rupe, da se koža ne bi nizašta zakačila kada se povuče. Uredni šavovi omogućiće da sedlo godinama bude u dobrom stanju. Savovi moraju biti blizu jedan drugome, da bi se međusobno ojačavali, ali ne tako blizu da dođe do opasnosti da se izmešaju. Tome pomaže razmicanje rupa.

Sitnice. Čovek mora da se postara da se sitnice urade kako treba i...

Prsti mu skliznuše i on probi rupu tako da je dijamant bio okrenut u pogrešnom smeru. Od tog naglog pokreta, dve rupe se stopiše u jednu.

Malo mu je nedostajalo da od besa baci ceo kolan preko sobe. To mu je peti put te noći!

Svetlosti, pomislio je oslanjajući se na sto. Šta se desilo s mojom vlašću nad sobom?

Nažalost, lako mu je da odgovori na to pitanje. Desila se Crna kula. Osećao se kao mnogonogi nači, uhvaćen u isušenoj lokvi koja ostaje za plimom, očajnički čekajući da se voda vrati dok gleda decu koja s vedrima idu niz plažu i sakupljaju sve što deluje ukusno...

Udahnu i izdahnu, pa onda uze parče kože. To će biti najlošiji komad koji je za mnogo godina napravio, ali završiće ga. Ostavljanje neke stvari nedovršene skoro je jednako loše kao pravljenje grešaka s pojedinostima.

„Zanimljivo“, kaza Aes Sedai - zvala se Pevara i bila je iz Crvenog ađaha. Osećao je njen pogled na svojim leđima.