Sećanje na svetlost

Da je Met tu, verovatno bi mnogo psovao, isto toliko kukao, a onda bi ih sve spasao nekakvim čudom koje bi izveo na bojnom polju. Talmanes ne ume da ponovi Metovu mešavinu ludila i nadahnuća, ali njegov poklič kao da je ohrabrio ljude. Zbili su redove. Gavid je svojih dvadesetak samostrelaca - poslednje koje je Talmanes imao sa sobom - postavio povrh jedne zgrade koja nije izgorela. Počeli su da šalju talase strela u Troloke.

To bi možda slomilo otpor ljudskih neprijatelja, ali ne i Troloka. Strele su oborile nekoliko njih, ali ne onoliko koliko se Talmanes nadao.

Tamo iza njih je još jedna Sen, pomislio je Talmanes. Tera ih napred. Svetlosti, ne mogu da se borim protiv još jedne. Nije trebalo da se borim ni protiv one!

Ne bi trebalo da može da stoji. Meltenova pljoska s rakijom odavno je ispražnjena kako bi otupila ono bola što može da otupi. Um mu je već bio maglovit onoliko koliko se usuđivao da dopusti. Stao je na čelo, između Denela i Londreda, boreći se i usredsređujući se. Puštao je Trolocima krv na kaldrmu i da teče nižbrdo.

Družina se junački borila, ali brojčano je nadjačana i iznurena. Iza njih se još jedna troločka pesnica pridružila ostalima na ulici.

To je to. Moraće ili da napadne tu oružanu silu iza sebe - okrećući leđa onima ispred sebe - ili da podeli svoje ljude na manje jedinice i da ih pošalje da se provuku kroz bočne ulice i ponovo okupe kod kapije.

Talmanes zausti da izda naređenje.

„Napred beli lav!“, neko zaurla. „Za Andor i za kraljicu!“

Talmanes se munjevito okrenu kada ljudi u belim i crvenim uniformama proleteše kroz troločke redove na vrhu brda. Drugi odred andorskih kopljanika pokulja iz jedne uličice, dolazeći iza troločke horde koja ga je opkolila. Troloci se rasturiše pred nadirućim kopljanicima i za nekoliko trenutaka čitava ta gomila - kao čir pun gnoja - samo puče, a Troloci se raštrkaše na sve strane.

Talmanes se zatetura. Morao je da se podupre mačem da ne bi pao dok je Medvin preuzimao zapovedništvo u protivnapadu, a njegovi ljudi ubijali Troloke koji su bežali koliko ih noge nose.

Skupina zapovednika u okrvavljenim uniformama Kraljičine garde potrča nizbrdo; Gajbon ih je predvodio. „Najamniče“, obrati se on Talmanesu, „zahvaljujem ti na tome što si došao.“

Talmanes se namršti. „Ponašaš se kao da smo vas mi spasli. S moje tačke gledišta, deluje mi kao da je upravo suprotno.“

Svetlost okolnih požara obasja Gajbonovo namršteno lice. „Omogućili ste nam da predahnemo; oni Troloci su napadali dvorske dveri. Izvinjavam se što nam je tako dugo bilo potrebno da stignemo do vas - isprva nismo shvatili šta ih je privuklo u ovom smeru.“

„Svetlosti. Dvor nije srušen?“

„Nije“, potvrdi Gajbon. „Ali puni smo izbeglica.“

„Sta je sa usmerivačima?“ s nadom u glasu upita Talmanes. „Zašto se andorske vojske nisu vratile s kraljicom?“

„Prijatelji mraka." Gajbon se namršti. „Njeno veličanstvo je sa sobom odvelo većinu Srodnica - makar onih najsnažnijih. Ostavila je njih četiri koje su zajedno dovoljno moćne da otvore kapiju, ali... dogodio se napad... ubica je ubio dve pre nego što su druge dve stigle da ga zaustave. One ni zajedno nisu dovoljno snažne da pošalju nekoga po pomoć. Koriste svoju snagu za Lečenje.“

„Krv i krvavi pepeo“, reče Talmanes, premda osetivši zrnce nade dok je to izgovarao. Možda te žene ne mogu da otvore kapiju, ali če možda moći da Izleče njegovu ranu. „Gajbone, trebalo bi da izvedeš izbeglice iz grada. Moji ljudi drže južnu kapiju.“

„Izvršno“, odgovori Gajbon i ispravi se. „Ali ti ćeš morati da povedeš izbeglice. Ja moram da branim dvor.“

Talmanes ga pogleda, izvijajući obrvu; on ne prima naređenja od Gajbona. Družina ima sopstvene zapovednike i pokorava se jedino kraljici. Met je bio veoma jasan povodom toga kada je prihvatao ugovor. Nažalost, ni Gajbon ne prima naređenja od Talmanesa. Talmanes duboko uzdahnu, ali se zatetura kada ga obuze vrtoglavica. Melten ga zgrabi za ruku da se ne bi srušio.

Svetlosti, što boli. Zašto njegov bok ne može da bude pristojan i obamre? Krv i krvavi pepeo. Mora da stigne do tih Srodnica.

S nadom u glasu, Talmanes upita: „One dve žene mogu da Leče?“

„Već sam poslao nekoga da ih dovede“, odgovori mu Gajbon. „Cim smo videli vaš odred.“

Pa, makar nešto.

„Nameravam da ostanem ovde“, upozori ga Gajbon. „Neću napustiti ovaj položaj.“

„Zašto? Grad je izgubljen, čoveče!“

„Kraljica nam je naredila da redovno šaljemo izveštaje kroz kapije“, odgovori Gajbon. „S vremenom će se zapitati zašto nismo poslali glasnika. Odaslaće nekog usmerivača da vidi zašto nismo podneli izveštaj, a taj glasnik će stići na dvorsko tle za Putovanje. To...“

„Milostivi!" začu se nečiji glas. „Moj lorde Talmanese!“