Solaris

Počeh da ih tražim, ali pre no što ih nađoh, skočih do drugog ormana, počeh da izbacujem kutije sa ampulama, sad špric, gde je, u sterilizatorima, ne mogoh da ga sastavim odrvenjenim rukama, prsti mi behu ukočeni i nisu hteli da se povijaju. Počeh ludački da udaram rukom po poklopcu sterilizatora, ali nisam to osećao, jedini odziv bilo je lako prolaženje trnaca. Ona glasnije zahropta. Priskočih k njoj. Oči su joj bile otvorene.

„Hari!”

Nije to bio čak ni šapat. Nisam mogao da probudim glas. Imao sam lice tuđe, koje mi je smetalo, kao od gipsa. Njena su rebra odskakala pod belom kožom, a kosa joj se, vlažna od snega što se topio, rasula po uzglavlju. Gledala me je.

„Hari!

Ništa više nisam mogao da kažem. Stajao sam kao klada sa ovim svojim, tuđim, odrvenelim šakama. Stopala, usne, očni kapci počinjali su sve jače da me peku, ali gotovo da nisam to ni osećao. Kaplja krvi što se počela otapati na toplini skliznu joj niz obraz, ostavljajući kosu liniju. Jezik joj zadrhta i nestade, još je hroptala.

Uhvatih je za pregib ruke, kucao je bez bila, razmakoh pole mantila i položih uho na užasno hladno telo, odmah pod dojkom. Kroz pucketavo šuštanje kao od požara začuh kucanje, galopirajuće tonove, previše brze da bi mogli da se izbroje. Stajao sam nagnut nad njom, zatvorenih očiju, kad nešto dotače moju glavu. Zarila mi je prste u kosu. Zagledah joj se u oči.

„Kris”, povika promuklo. Uhvatih je za ruku, ona mi odgovori stiskom, koji mi gotovo smrvi dlan, svest se izgubi iz njenog užasno iskrivljenog lica, beonjače joj blesnuše među kapcima, u grlu joj zakrklja i celo telo poče da se grči. Jedva mogah da je zadržim, obešenu iznad ruba stola. Lupala je glavom o ivicu porculanskog levka. Zadržavao sam je i pritiskao uza sto, ali mi se sa svakim narednim grčem otimala iz ruku, a mene odjednom obli znoj i noge mi postadoše kao od vate. Kad grčevi oslabiše, pokušah da je vratim u ležeći položaj. Ječala je hvatajući vazduh. Odjednom joj na strašnom, okrvavljenom licu zasvetleše oči.

„Kris”, zahropta, „koliko… još, Kris?”

Poče da se davi, pena joj izbi na usta, i opet da se trza u grčevima. Držao sam je ostatkom snage. Pala je nauznak tako da joj donji zubi udariše o gornje, i poče teško da diše.

„Ne, ne, ne”, izbacivala je brzo sa svakim izbacivanjem daha, i svaki je izgledao kao da je poslednji. Ali grčevi se vratiše još jednom i opet poče da mi se bacaka u naručju, udišući u kratkim prekidima vazduh, s velikim naporom, od koga joj iskakahu sva rebra. Najzad joj se kapci do polovine navukoše na otvorene, slepe oči. Ukoči se. Pomislih da je to kraj. Čak i ne pokušah da ubrišem rumenu penu s njenih usta, stajao sam nad njom, nagnut, slušajući neko udaljeno, glasno zvonjenje, i čekao sam da ispusti poslednji dah, pa da odmah posle njega padnem na pod, ali ona je još disala, gotovo ne hropćući, sve tiše, a vršak dojke, koji je već gotovo sasvim prestao da drhti, pokretao se u brzom ritmu srca koje je radilo. Stajao sam pogrbljen, a njeno lice poče da se ispunjava rumenilom. Ništa više nisam shvatao. Samo su mi se oba dlana ovlažila i činilo mi se da postajem gluh, da mi nešto meko, elastično ispunjava uši, još sam čuo ono zvonjenje zvona, sad potmulo i ko s puknutim srcem.

Ona diže očne kapke i naši se pogledi susretoše.

„Hari”, htedoh da kažem, ali kao da mi beše nestalo usta, lice mi beše pretvoreno u mrtvu, tešku masu i mogao sam samo da gledam.

Njene oči pređoše po celoj sobi, glava joj se pomerala. Vladala je potpuna tišina. Iza mene u nekom drugom, dalekom svetu voda je ujednačeno curila iz jedne nezavrnute slavine. Hari sede. Ja odstupih korak unatrag. Posmatrala me je.

„Šta?” reče. „Šta?… Nije… uspelo? Zašto?… Zašto tako gledaš?…”

I naglo, u strašnom kriku: „Zašto tako gledaš?!”

Zavlada tišina. Ona se zagleda u svoje ruke. Pomeri prste.

„Tosam ja?…” reče.

„Hari”, izustih bez daha, samim usnama. Ona diže glavu.

„Hari?…” ponovi. Skliznu polako prema podu i stade na noge. Povede se, vrati ravnotežu, stupi nekoliko koraka. Sve je to radila u nekoj zapanjenosti, gledala me i kao da me nije videla.

„Hari?” ponovi polako još jednom. „Ali… ja… nisam Hari. A ko sam ja?… Hari? A ti, ti?!”

Odjednom joj se oči raširiše, blesnuše, i senka osmeha, najveće začuđenosti, ozari njeno lice.

„A možda ni ti? Kris! Možda ni ti nisi Kris?” Čutao sam, oslonjen leđima o orman, tamo gde me je odgurnuo strah.

Ruke joj klonuše.

„Ne”, reče. „Ne, jer se bojiš. Ali slušaj, ja ne mogu. Ovako ne može. Ja nisam znala. Ja sada, ja dalje ništa ne razumem. Pa to je nemoguće! Ja…” pritiskala je stisnute, pobelele ruke na grudi, „ništa ne znam, osim, osim da sam Hari! Možda misliš da se pravim? Ne pravim se, časna reč, ne pravim se.”

Poslednje reči pređoše u jauk. Pade na pod jecajući, a taj krik kao da razbi nešto u meni, u jednom skoku nađoh se kraj nje, uhvatih je za ruke, a ona se branila, gurala me od sebe, jecajući bez suza, vičući:

„Pusti! Pusti me! Ti se gadiš! Znam! Neću tako! Neću! Pa vidiš, sam vidiš da to nisam ja, nisam ja…”