Solaris

„Valjda hoću.”

Opet zavlada tišina. Stajao sam iznad nje, zgrčene, gledajući na praznu unutrašnjost dvorane, na bele ploče emajliranog nameštaja, na bleštave, rasute instrumente, kao da sam tražio nešto veoma potrebno i nisam mogao to da nađem.

„MHari, mogu li i ja tebi nešto da kažem?”

Čekala je.

„Istina je da nisi potpuno ista kao ja. Ali to ne znači da si nešto gore. Naprotiv. Možeš, uostalom, da misliš o tome šta ti drago, ali zahvaljujuće tome… nisi umrla.”

Nekakav detinji, žalostan osmeh zahvati njeno lice.

„Treba li to da znači da sam… besmrtna?”

„Ne znam. U svakom slučaju daleko si manje smrtna nego ja.”

„To je strašno”, šapnu.

„Možda i nije baš toliko kao što ti izgleda.”

„Ali nezavidiš mi?…”

„Hari, to je više stvar tvoje… namene, tako bih to nazvao. Znaš, ovde na Stanici tvoja je namena u osnovi isto tako nejasna kao i moja i svakoga od nas. Ona dvojica će nastaviti Gibarijanov eksperimenat i može da se desi sve…”

„Ili ništa.”

„IIi ništa, i reći ću ti, bilo bi mi draže da se ništa ne desi, čak ne ni zbog straha (iako i on valjda igra neku ulogu, ne znam), nego zato što se time ništa neće postići. U to jedino sam potpuno uveren.”

„Ništa se neće postići, a zašto? Tu je reč o ovom… okeanu?”

Sva se strese.

„Da. O kontaktu. Mislim da je tu u suštini neobično prosto. Kontakt označava razmenu nekakvih iskustava, pojmova, ili barem rezultata, nekakvih stanja, ali ako nema šta da se razmenjuje? Ako slon nije vrlo velika bakterija, ni okean ne može da bude vrlo veliki mozak. Sa obe strane mogu, naravno, da dolaze izvesne akcije. U efektu jedne gledam sad na tebe i trudim se da ti objasnim da si mi draža od svih onih dvanaest godina života koje sam posvetio Solarisu i da hoću da budem s tobom i dalje. Možda je tvoja pojava trebalo da bude mučenje, a možda i usluga, a možda samo mikroskopsko ispitivanje. Izraz prijateljstva, lukav udarac, možda poruga? Možda sve odjednom — što mi se čini najverovatnijim — nešto sasvim drugo, ali šta mene i tebe mogu, uostalom, da se tiču namere naših roditelja, ma koliko oni bili međusobno različiti? Možda ćeš reći da od tih namera zavisi naša budućnost, i s tim ću se složiti. Nisam kadar da predvidim ono što nam predstoji. Isto kao ni ti. Čak ne mogu da ti jamčim da ću te uvek voleti. Ali desilo se već toliko, da može da se desi sve. Možda ću ja sutra postati zelena meduza. To ne zavisi od nas. Ali u onome što od nas zavisi, bićemo zajedno. Je li to malo?”

„Čuj…” reče, „ima tu još nešto. Da li ja… da li sam… mnogo slična njoj?”

„Bila si veoma slična” rekoh. „Ali sad više ne znam.”

„Kako to?”

Ona ustade s poda i zagleda se u mene krupnim očima.

„Već si je zaklonila.”

„I uveren si da ne voliš nju, nego mene? Mene?…”

„Da. Tebe. Ne znam. Bojim se da kad bi zaista bila ona, možda ne bih mogao da te volim.”

„Zašto?”

„Zato što sam njoj učinio nešto strašno.”

„Njoj?”

„Da. Kad smo bili…”

„Ne govori.”

„Zašto?”

„Što hoću da znaš da nisam ona.”

10. RAZGOVOR

Sutradan, vrativši se s ručka, nađoh na stolu kraj prozora cedulju od Snauta. Javljao je da će se Sartorijus za sada uzdržati od rada na anihilatoru kako bi izvršio, kao poslednju, probu zračenja okeana pramenom tvrdih zraka.

„Draga”, rekoh, „moram da pođem Snautu.”

Crveni istok je plamteo u prozorima i delio sobu na dva dela. Nas dvoje smo bili u plavičastoj senci. Van njene granice sve je izgledalo kao da je od bakra, moglo se pomisliti da će knjiga, ako padne iz police, zazvečati.

„U pitanju je onaj eksperimenat. Samo ne znam kako to da učinim. Više bih voleo, razumeš…” prekinuh.

„Ne pravdaj se, Kris. Tako bih htela… A neće dugo trajati?”

„Malo mora da potraje”, rekoh. „Slušaj, a kad bi pošla sa mnom i sačekala u hodniku?”

„Dobro, ali ako ne izdržim?”

„Kako je s tim u stvari?” upitah i brzo dodadoh: „Ne pitam iz radoznalosti, razumeš, nego bi, možda, ako shvatiš, i sama mogla to kod sebe da savladaš.”

„To je strah”, reče. Malo preblede. „Cak ne umem da kažem ni čega se bojim, jer se u stvari ne bojim, nego se gubim. U poslednjem trenutku još osećam takav stid, ne umem da ti objasnim. A posle više ništa. Zato sam mislila da je to neka bolest…” završi tiše i strese se.

„Možda je tako samo ovde, na ovoj prokletoj Stanici”, rekoh. „Što se mene tiče, učiniću sve da je što pre napustimo.”

„Misliš da je to moguće?” ona raširi oči.

„Što da ne? Najzad, nisam ovde prikovan… Uostalom, to će zavisiti takođe i od onoga što se dogovorim sa Snautom. Kako ti se čini, koliko dugo možeš da budeš sama?”

„Zavisi…” reče polako. Obori glavu. „Ako budem čula tvoj glas, valjda ću izići nakraj.”

„Više bih voleo da ne čuješ šta govorimo. Nije da imam nešto da krijem pred tobom, ali ne znam, ne mogu da znam šta će reći Snaut.”

„Ne završavaj. Razumem. Dobro. Staću tako da čujem samo zvuk tvoga glasa. To mi je dovoljno.”