Solaris

„Onda ću mu telefonirati sada iz radionice. Ostaviću otvorena vrata. „Ona klimnu glavom. Iziđoh kroz zid crvenih sunčanih zraka u hodnik, usled kontrasta gotovo crn, uprkos veštačkom osvetljenju. Vrata male radionice behu otvorena. Komadići ogledala, ostaci Djuerovog termosa, rasuti na podu pod nizom velikih rezervoara tečnog kiseonika, bili su poslednji trag noćašnjih događaja. Mali ekran zasvetle kad skinuh slušalicu i okrenuh broj radio-stanice. Sivkasta svetlosna opna koja kao da je prevukla iznutra mat-staklo, rasplinu se i Snaut, nagnut postrance preko naslona visoke stolice, zagleda mi se ravno u oči.

„Zdravo”, reče.

„Primio sam pisamce. Hteo bih s tobom da porazgovaram. Mogu Ii da dođem?”

„Možeš. Odmah?”

„Da.”

„Izvoli. Da li… u društvu?”

„Ne.”

Njegovo od opaljenosti mrko, mršavo lice, sa grubim vodoravnim borama na čelu, u izbočenom staklu iskrivljeno kosim nagibom, kao da je bio čudna riba koja živi u akvarijumu iz koga je virio kroz okance, dobi mnogoznačan izraz.

„Gle, gle!” reče. „Dobro, čekam.”

„Možemo da pođemo, draga”, počeh ne sasvim prirodno živahno, ulazeći u kabinu kroz crvene snopove svetlosti, iza kojih sam video samo u konturama Harinu priliku. Glas me izdade; sedela je odsutno u fotelji, zakačivši se laktovima ispod ručnih naslona. Da li je previše kasno čula moje korake, ili nije mogla da oslabi taj užasni grč dovoljno brzo da bi se vratila u normalnu pozu, ne znam, uglavnom videh je u jednom sekundu kako se bori s neshvatljivom silom koja se krila u njoj, i srce mi pritište slepi, ludi gnev pomešan sa samilošću. Pođosmo ćutke kroz dugi hodnik, kroz razne njegove sekcije, pokrivene raznobojnim emajlom, koji je, po mišljenju arhitekata, trebalo da nam učini raznolikijim boravak u oklopljenoj ljusci. Već izdaleka ugledah odškrinuta vrata,radio-stanice. Iz njih je u dubinu hodnika prodirao dug pojas crvenila, jer je i tu dopiralo sunce. Pogledah Hari, koja se nije čak ni trudila da se osmehne, video sam kako se celim putem usredsređeno priprema za borbu sa samom sobom. Bliski napor je unapred izmenio njeno lice, koje je postalo bledo i kao da se smanjilo. Dvadesetak koraka ispred vrata zastala je, ja se okrenuh prema njoj, a ona me samim vršcima prstiju lako gurnu da nastavim put, i odjednom mi se svi moji planovi, Snaut, eksperimenat i cela Stanica učiniše ništavnim u poređenju s mukom s kojom je došla tu da se odmeri. Osetih se kao dželat i već htedoh da se vratim, kad široku sunčanu prugu, prelomljenu na zidu hodnika, zakloni ljudska senka. Ubrzavši korak uđoh u kabinu. Snaut beše sasvim pred vratima, kao da mi je polazio u susret. Crveno sunce stajalo je u ravnoj liniji iza njega i purpurni blesak kao da je zračio iz njegove sede kose. Gledali smo se izvesno vreme, bez reči. On kao da je proveravao moje lice. Ja njegovo nisam mogao da vidim, jer sam bio zaslepljen bleskom prozora. Obiđoh ga i stadoh pored visokog pulta s koga su štrčali vitki vratovi mikrofona. On se polako okrenu u mestu, prateći me mirno s onim svojim lakim iskrivljenim izrazom na ustima, koji je, u stvari, gotovo ne menjajući se, postajao čas osmeh, a čas opet umorna grimasa. Ne skidajući pogled s mene pošao je prema čvrstom, metalnom ormanu pred kojim su se sa obe strane, u brzini nabacani, gomilali rezervni delovi radio-aparata, termički akumulatori i alati, privuče na tu stranu fotelju i sede, oslonivši se leđima o emaplirana vrata.

Cutanje i moje i njegovo, produžavano, bilo je u najmanju ruku čudno. Udubih se u to ćutanje, usredsređujući pažnju na tišinu koja je ispunjavala hodnik gde je ostala Hari, ali s te strane nije dopirao ni najmanji šum.

„Kad ćete biti gotovi?” upitah.

„Mogli bismo početi čak i danas, ali zapis će odneti još malo vremena.”

„Zapis? Misliš na encefalogram?”

„Pa da, zar nisi dao pristanak? Zašto?” zastade.

„Ne, ništa.”

„Izvoli, šta si hteo”, progovori Snaut kad se ćutanje i suviše oteglo.

„Ona već zna… o sebi”, snizih glas gotovo do šapata. Snaut diže obrve.

„Stvarno?”

Učini mi se da nije bio istinski začuđen. Zašto se onda pravio? U jedan mah izgubih volju da govorim, ali se savladah. Neka to bude lojalnost — pomislih — ako ne ništa drugo.

„Počela je da zaključuje valjda još od onog našeg razgovora u biblioteci, posmatrala me sabrala jedno s drugim, a zatim je pronašla Gibarijanov magnetofon i saslušala traku…”

On nije menjao položaj, stalno oslonjen o orman, ali u očima mu se pojavio lak sjaj. Stojeći kraj pulta, imao sam pravo pred sobom krilo vrata odškrinutih prema hodniku. Utišah glasjoš više:

„Noćas, dok sam spavao, pokušala je da se ubije. Tečni kiseonik…”

Nešto zašušta kao od promaje u nabacanim papirima. Ja zastadoh, pokušavajući da odgonetnem šta se događa u hodniku, ali izvor šušnja bio je bliže. Šušketalo je kao miš… Miš! Glupost. Ovde nije bilo nikakvih miševa. Pogledah ispod oka Snauta.

„Govori”, reče mirno.

„Naravno, nije uspela… u svakom slučaju zna ko je…”

„Zašto mi to govoriš?” upita naglo. U prvi mah nisam znao šta da kažem.

„Hoću da imaš uvid… da znaš kako je”, promrmljah.

„Upozorio sam te.”