Solaris

Pred kraj drugog dana nalazili smo se već tako blizu pola, da kad se gotovo ceo disk plavog sunca već krio iza vidika, purpurni odblesci oblaka na njegovoj suprotnoj strani su već najavljivali rađanje crvenog sunca. Ogromni crni okean i pusto nebo nad njim ispunjavala je tada zaslepljujuća po svojoj silovitosti, borba tvrdih, metalno užarenih boja koje su prosijavale otrovnim zelenilom — i prigušenih, potmulih purpurnih plamenova, a sam okean su presecali odblesci dva naspramno suprotna diska, dva silna žarišta, živine i skerletne boje; bio je tada dovoljan najmanji oblak na zenitu pa da se svetla što su se slivala zajedno s teškom penom niz padine talasa obogate neverovatno obilnim treperenjem duginih boja. Odmah posle završetka plavog dana na jugozapadu se pojavio simetrijad, najpre najavljen signalizatorima, tako stopljen s riđe krvavom maglom, da se jedva razlikovao od nje, i izdvajao se iz nje samo pojedinačnim, ogledalskim odblescima poput gigantskog staklenog cveta što izrasta tamo gde se dodiruju nebo i glej. Stanica ipak nije promenila kurs i otprilike četvrt časa kasnije, drhteći crvenilom kao lampa od rubina koja se gasi, kolos se ponovo sakrio iza horizonta. Nekoliko minuta kasnije visok tanki stub, čiji je temelj već bio sakriven za naše oči oblinom planete, izbio je u visinu od nekoliko kilometara, rastući bezglasno u atmosferu. Taj očevidni znak kraja zapaženog simetrijada, plamteći na jednoj strani krvavim plamenima, a na drugoj svetleći kao živin stub, razrastao se u dvobojno drvo, a zatim se krajevi njegovih sve više zadebljalih grana sliše u jedan gljivoliki oblak, čiji gornji deo krenu obasjan plamenom dvaju sunaca na daleko putovanje, nošen vetrom, a donji je, svojim teškim ostacima, proširenim na jednu trećinu horizonta, neobično sporo padao natrag u dubinu. Nakon jednog časa izgubio se i poslednji trag te pojave.

I opet prođoše dva dana, eksperiment se ponovi poslednji put, rendgenski zraci izboli su već poprilično veliku površinu gliničastog okeana, kad se na jugu pokazaše, odlično vidljivi s naše visine, i pored udaljenosti od trista metara, Arhenidi, šestočlan stenovit lanac kao snegom pokrivenih vrhova; u stvari to behu naslage organskog porekla, koje su svedočile da je ta formacija nekad predstavljala dno okeana.

Tada promenismo kurs prema jugoistoku i plovili smo neko vreme paralelno s planinskom barijerom, pomešanom sa oblacima, tipičnim za riđi dan, dok i oni ne nestaše. Od prvog eksperimenta proteklo je već deset dana.

Za sve to vreme na Stanici se, u stvari, ništa nije dešavalo; pošto je Sartorijus jednom obradio programiranje eksperimenta, posle ga je ponavljala automatska aparatura i ja čak ne bih umeo reći da li je iko kontrolisao njen rad. Ali istovremeno se na Stanici dešavalo mnogo više no što bi se moglo želeti. Ne medu ljudima. Plašio sam se da će Sartorijus tražiti obnovu rada na anihilatoru; čekao sam takođe na Snautovu reakciju kada od Sartorijusa sazna da sam ga ja donekle obmanuo, preuveličavajući opasnost koju je moglo na nas da navuče uništenje neutrinske materije. Ništa se slično ipak nije dogodilo, što je za mene u početku bilo dosta zagonetno; naravno, uzimao sam u obzir takođe mogućnost nekog lukavstva, prikrivanje s njihove strane priprema i radova, te sam svakodnevno zavirivao u prostoriju bez prozora, smeštenu neposredno ispod poda glavne laboratorije u kojoj se nalazio anihilator. Nikad nisam tamo zatekao nikoga, a sloj prašine koji je pokrivao površinu i kablove aparature svedočio je da je ničije ruke nisu dodirnule više nedelja.