Solaris

U Muntijusovoj knjizi našao sam ubačen, nadvoje previjen, sasvim požuteo separat iz tromesečnika „Parerga Solariana”, jedan od prvih radova koje je napisao Gibarijan, još pre no što je preuzeo upravu nad Institutom. Nakon naslova — „Zašto sam solarist” — sledilo je sažeto, gotovo kao dispozicija, nabrajanje konkretnih pojava koje dokazuju postojanje realnih šansi Kontakta. Jer Gibarijan je spadao u ono, valjda poslednje, pokoljenje istraživača koji su imali hrabrosti da se nadovezuju na rane godine bleštavosti, optimizma i koji se nisu odricali svojevrsne vere koja ne prekoračuje granice označene naukom, vere krajnje materijalne, jer se uzdala u uspeh napora, samo ako su dovoljno uporni i ako se ne prekidaju.

Polazio je od onako dobro poznatih, klasičnih istraživanja bioelektroničara, među kojima su se isticala imena Eurazije, Šo-En-Mina, Ngijalija i Kavakadzea. Ta istraživanja ukazivala su na elemente sličnosti između slike električnog znaka mozga i nekih pražnjenja kakva se javljaju u okviru plazme, a koja prethode nastanku takvih njenih tvorevina kao što su ranostadijumske Polimorhe i blizanački Solaridi. Odbacivao je previše antropomorfne interpretacije, sve one mistifikacijske teze psihoanalitičarskih, psihijatrijskih, neurofizioloških škola koje su se trudile da u odnosu na glejasti okean unesu interpretacije kao da je reč o pojedinim, ljudskim bolestima, kao što je na primer epilepsija (čija bi analognost bile grčevite erupcije asimetrijada). Gibarijan na to nije pristajao jer je bio — među zastupnicima Kontakta — jedan od najopreznijih i najtrezvenijih i ništa nije prezirao tako kao senzacije koje su, istina, u poslednje vreme već neizmerno retko, pratile ovo ili ono otkriće. Talas sličnog, najjevtinijeg interesovanja probudio je, doduše, moj diplomski rad. I on se nalazio tu, neodštampan naravno, postojao je u jednoj kaseti u kojoj su se nalazili mikrofilmovi. U tome svom radu oslonio sam se na otkrivačke studije Bergmana i Rejnoldsa, koji su uspeli da iz mozaika procesa što se događaju u kori izdvoje i „isfiltriraju” komponente koje prate najjače emocije — očajanje, bol, uživanje — a ja sam dalje uporedio te zapise sa pražnjenjima okeanskih struja i otkrio sam oscilacije i profile krivih (na nekim partijama kupole simetrijada, u temelju nezrelih mimoida i dr.) — koje ispoljavaju analogiju dostojnu pažnje. Bilo je to dovoljno da se moje ime brzo pojavi u bulevarskoj štampi u članicama s bombastičnim naslovima, kao „Plazma očajava”, ili „Planeta u orgazmu”. Ali to mi je (kako sam bar donedavno mislio) bilo od koristi, jer je Gibarijan, koji kao i ostali solaristi nije čitao sve radove kojih ima na hiljade, a naročito kad je reč o radovima početnika — obratio na mene pažnju i uputio mi pismo. To pismo je zatvorilo jedno, i otvorilo novo poglavlje moga života.

12. SNOVI

Posle šest dana odsustvo bilo kakve reakcije nas je navelo da ponovimo eksperimenat, pri čemu je Stanica, koja je dotad stajala nepomično na raskrsnici četrdeset trećeg uporednika i sto šesnaestog podnevka — zaplovila, održavajući visinu od četiri stotine metara ispod okeana, u pravcu juga, gde je, kako su pokazivali radarski indikatori i radiogrami sa Satelita, aktivnost plazme bila znatno oživljena.

Tokom dva dana i dve noći rendgenski pramen modulovan mojim encefalogramom udarao je nevidljivo, u razmacima od po nekoliko časova, o gotovo potpuno glatku površinu okeana.