Solaris

„Nije mi poznata slična religija”, reče Snaut poćutavši. „Takva nikad nije bila… potrebna. Ako te dobro razumem, a plašim se da je tako, ti misliš na nekog Boga koji evoluira, koji se razvija u vremenu i dorasta, uzdižući se na sve više nivoe moći, do svesti o svojoj nemoći? Taj tvoj Bog je biće koje je ušlo u boštvo kao u bezizlaznu situaciju, i koje se, kad je to shvatilo, prepustilo očajanju. Da, ali Bog koji očajava jeste čovek, dragi moj? Tebi je stalo do čoveka… A to je ne samo loša filozofija nego je čak i loša mistika…”

„Ne”, odgovorih ćudljivo, „ne mislim na čoveka. Može biti da bi po izvesnim osobinama odgovarao toj provizornoj definiciji, ali to samo zato što je puna praznina. Čovek, uprkos privida, ne stvara sebi ciljeve. Nameću mu ih vreme u kome se rodio, može da im služi ili protiv njih da se buni, ali predmet službe ili pobune uvek mu je dat spolja. Da bi iskusio potpunu slobodu traženja ciljeva, morao bi da bude sam, a to ne može da mu pođe za rukom, pošto čovek koji nije odgojen sred ljudi ne može da postane čovek. Ovaj… moj, mora da bude biće lišeno množine, razumeš?”

„Ah”, reče, „kako nisam odmah…” I pokaza rukom kroz prozor.

„Ne”, usprotivih se, „ni on nije. On bi to bio najviše kao ono što je u svom razvitku zaobišlo šansu božanstva, zatvorivši se prerano u samog sebe. On je pre anahoret, pustinjak kosmosa, a ne njegov Bog… On se ponavlja, Snaute, a onaj o kome mislim nikad ne bi to učinio. Možda upravo nastaje negde, u nekakvom zakutku Galaksije, i možda će uskoro početi, u nastupu mladalačkog zanosa, da gasi jedne zvezde i da pali druge, zapazićemo to posle izvesnog vremena…”

„Već smo zapazili”, reče kiselo Snaut. „Nove i Supernove… zar su to po tebi svećice njegovog oltara?”

„Ako hoćeš ovo što govorim da tretiraš tako doslovno…”

„A možda je baš Solaris kolevka tvoga božanskog dojenčeta”, dobaci Snaut. Sve izrazitiji smešak okruživao je njegove oči tankim borama. „Možda je baš on po tvome shvatanju začetak, zametak Boga očajanja, možda njegovo vitalno detinje doba još previše prerasta njegov razum, a sve ono što sadrže naše solarističke biblioteke je samo veliki katalog njegovih detinjih refleksa…”

„A mi smo pak tokom izvesnog vremena bili njegove igračke”, završih. „Da, to je moguće. I znaš li šta si postigao, Snaute? Da stvoriš potpuno novu hipotezu o Solarisu, a to zaista nije sitnica! I odmah imaš objašnjenje nemogućnosti uspostavljanja kontakta, izostajanja odgovora, izvesnih — nazovimo ih tako — ekstravagancija u postupanju s nama; psiha malog deteta…”

„Odričem se autorstva”, promrmlja Snaut stojeći kraj prozora. Duže vreme posmatrali smo crne talase. Na istočnom vidiku ocrtavala se u magli duguljasta mrlja.

„Otkuda ti ta koncepcija nakaznog Boga?” upita Snaut odjednom, ne skidajući pogled s pustoši oblivene bleskom.

„Ne znam. Učinila mi se veoma, veoma istinita, znaš? To je jedini Bog u koga bih bio sklon da poverujem, Bog čija muka nije iskupljenje, koji ništa ne spasava, ničemu ne služi, nego samo postoji…”

„Mimoid…” reče Snaut sasvim tiho, izmenjenim glasom.

„Šta kažeš? A da. Primetio sam ga još maločas. Veoma stari.”

Obojica smo gledali u riđe zamagljeni horizont.

„Poleteću malo”, rekoh iznenada. „Tim pre što još nikad nisam napuštao Stanicu, a ovo je dobra prilika. Vratiću se za pola časa…”

„Šta kažeš?” odgovori Snaut. „Kuda da poletiš?”

„Tamo”, pokazah prstom na mrlju što se isticala u daljini. „Šta to smeta? Uzeću mali helikopter. Bilo bi smešno, znaš, kad bih — na Zemlji — morao kadgod da priznam da sam solarist koji nikad nije čak ni kročio nogom na solarijsko tle…”

Priđoh ormanu i počeh da prebiram među kombinezonima. Snaut me je gledao, ćutao, i najzad reče:

„Ne dopada mi se to.”

„Šta”, okrenuh se prema njemu s kombinezonom u rukama. Obuzelo me je uzbuđenje kakvo odavno nisam doživeo. „Na šta misliš? Karte na sto! Bojiš se da nešto… glupost! Dajem ti reč da ne nameravam. Nisam na to ni pomislio. Zaista nisam.”

„Poleteću i ja s tobom.”

„Hvala ti, ali radije ću sam. To je ipak nešto novo, nešto potpuno novo”, govorio sam brzo, navlačeći kombinezon. Snaut je govorio još nešto, ali ja ga nisam pažljivo slušao, tražeći stvari koje su mi potrebne.

Snaut pođe sa mnom na aerodrom. Pomože mi da izguram mašinu iz boksa na sredinu startnog štita. Kad sam navlačio skafandar, upita naglo:

„Ima li reč za tebe još kakvu vrednost?”

„Zaboga, Snaute, ti još o tome? Ima. I već sam ti je dao. Gde su rezervne boce?”

Ne reče ništa više. Kad sam zatvorio providnu kupolu, dadoh mu rukom znak. On pokrenu dizalicu, stigoh polako na vrh Stanice. Motor se probudi, zazuja otegnuto, trojni propeleri se pokrenuše i aparat se diže čudno lako, ostavljajući ispod sebe sve manji, srebrnasti disk Stanice.