Srce zime

Avijenda se napola uspravi, odmahnu glavom, a onda se dovuče do svog mesta. I Tamela reče: „Udari je drugom rukom."

Ovog puta, Elejna je preko hladnih pločica otklizala sve do Amisinih kolena, u glavi joj je zvonilo a oba obraza gorela. A kada se vratila na kolena pred Avijendom, kada joj je Vijendra rekla da udari, zapela je iz sve snage i toliko ju je jako udarila da se zamalo sama prućila preko Avijende dok je ova padala.

„Sada možete da idete", reče Monejla.

Elejna baci pogled prema Mudroj ženi. Avijenda, na pola puta da se pridigne, ukoči se poput kamena.

„Ako želite", nastavi Monejla. „Muškarci obično sada odu, ako ne i pre. Mnoge žene takođe. Ali ako i dalje volite jedna drugu dovoljno da nastavite, onda se zagrlite."

Elejna se baci ka Avijendi i srete se s njom takvom silinom da se zamalo ne preturi. Onda se čvrsto zagrliše. Elejna oseti suze kako joj liju niz obraze i shvati da Avijenda takođe plače. „Žao mi je", Elejna je grozničavo šaputala. „Žao mi je, Avijenda."

„Oprosti mi", šaputala je i Avijenda. „Oprosti mi."

Monejla je sada stajala iznad njih. „Ponovo ćete se ljutiti jedna na drugu, govorićete grube reči, ali ćete se uvek sećati da ste se udarile. I to samo zato što vam je tako bilo rečeno. Neka ti udarci budu umesto svih onih koje ćete možda poželeti da usmerite. Imate toh jedna prema drugoj, toh koji ne možete vratiti i nećete ni pokušati, jer je svaka žena uvek dužnik svoje prvosestre. Bićete ponovo rođene."

Osećaj saidara u sobi se menjao, ali Elejna nije mogla da vidi kako, čak i da je razmišljala o tome. Svetio iščeznu kao da su lampe ugašene. Osećaj Avijendinog zagrljaja iščeznu. Zvuk iščeznu. Poslednje što je čula bio je Monejlin glas. „Bićete ponovo rođene." Sve je izbledelo. Ona je izbledela. Prestala je da postoji.

Svesnost, neke vrste. Nije razmišljala o sebi kao o njoj, uopšte nije razmišljala, ali je bila svesna. Zvuka. Tečnosti koja je pljuskala uokolo. Nemog grgoljenja i buke. I ritmičnih udara. Toga iznad svega. Ba-bam. Ba-bam. Nije poznavala zadovoljstvo, ali je bila zadovoljna. Ba-bam.

Vreme. Nije poznavala vreme, pa ipak Doba su prošla. U njoj beše zvuk, zvuk koji je bio ona sama. Ba-bam. Isti zvuk, isti ritam kao i drugi. Ba-bam. I s drugog mesta, bližeg. Ba-bam. Još jedan. Ba-bam. Isti zvuk, isti otkucaj, kao i njen. Ne drugi. Oni su bili isto; bili su jedno. Ba-bam.

Večnost je prošla u ritmu tog damaranja, sve vreme koje je ikada postojalo. Dodirnula je drugu koja je ona sama. Osečala ju je. Ba-bam. Pomerila se, i s njom druga koja je ona; uvijajući se jedna prema drugoj, udova upletenih, kotrljale su se u suprotnim pravcima, ali uvek se ponovo vraćale jedna drugoj. Ba-bam. Kroz tamu se povremeno pojavljivalo svetlo, magličasto i van pogleda, ali jasno za nekoga ko ne zna ni za šta drugo osim tmine. Ba-bam. Otvorila je oči, zagledala se u oči druge koja je ona i ponovo zažmurila, zadovoljna. Ba-bam.

Promena, iznenadna, zastrašujuća za nekog ko ne zna za promene. Pritisak. Ba-bam-ba-bam. Taj ugodni ritam je postajao sve brži. Uzdrhtalo zadovoljstvo. Ponovo. Ponovo. Sve jače. Ba-bam-ba-bam! Ba-bam-ba-bam!

Iznenada, druga koja je ona - nestade. Ostala je sama. Nije znala za strah, ali se bojala i bila je sama. Ba-bam-ba-bam! Pritisak! Snažniji nego pre! Stiskao je, lomio. Da je znala kako se vrišti, da je znala šta je vrisak, vrištala bi.

A onda svetlost, zaslepljujuća, puna šara koje su se okretale. Imala je težinu; nikada ranije nije osetila težinu. Bol koji je reže u središtu. Nešto joj je golicalo stopalo. Nešto joj je golicalo leđa. U prvom trenutku nije shvatila da to zavijanje potiče od nje. Slabašno se ritnula, zaljuljavši kukove koje nije znala kako da pokreće. Bila je podignuta i položena na nešto meko, pa ipak čvršće od bilo čega što je ikad osetila, osim uspomene na drugu koja je ona, na drugu koja je otišla. Ba-bam. Ba-bam. Zvuk. Isti zvuk, isti ritam. Usamljenost je vladala, neprepoznatljiva, ali je bilo i nekog zadovoljstva.

Sećanje poče polako da joj se vraća. Podigla je glavu s grudi i pogledala Amis u lice. Jeste, Amis. Klizava od znoja i iscrpljenih očiju, ali nasmejana. I bila je Elejna; da, Elejna Trakand. Ali bilo je još nečeg u njoj. Ne baš poput veze sa Zaštitnikom, ali nekako slično. Bleđe, ali neverovatnije. Polako, dok joj se vrat mlitavo klatio, okrenula je glavu da pogleda drugu koja je ona, a ležala je na drugoj Amisinoj dojci. Da pogleda Avijendu slepljene kose, lica i tela koji su se presijavali od znoja. Smešila se radosno. Smejući se, plačući, one se čvrsto zagrliše, kao da ne nameravaju nikada da se puste.

„Ovo je moja kći, Avijenda", reče Amis, „a ovo je moja kći Elejna, rođene istog dana, istog sata. Neka uvek čuvaju jedna drugu, podržavaju jedna drugu, vole jedna drugu." Smejala se tiho, umorno, nežno. „A sada, hoće li nam neko doneti odeću pre nego moje nove kćeri i ja nasmrt promrznemo?"