Srce zime

Sama Kecuejn, uvijena u neupadljivo tamnozeleno, bez muke je sedela na svom visokom konju crne grive i repa, održavajući tkanje kojim je napravila prolaz. Nju konji nisu uznemiravali. Nju ništa nije uznemiravalo. Iznenadan lahor namreška tamnosivi ogrtač koji je bio rasprostrt preko zadnjeg dela njenog konja, ali ona nije pokazivala nikakav znak da uopšte primećuje hladnoću. Zlatni ukrasi za kosu koji su visili oko njene tamnosive punđe zanjihaše se dok je okretala glavu da posmatra Šalon i njenu družinu. Ona je bila zgodna žena, ali niko je ne bi primetio u gomili, osim što njeno glatko lice nije odgovaralo njenoj kosi. Kada je konačno upoznate, već je prekasno.

Šalon bi debelo platila da vidi kako je to tkanje napravljeno, čak i ako bi to značilo biti blizu Kecuejn, ali nije joj bilo dozvoljeno da uđe u dvorište konjušnica dok prolaz nije bio završen, a videti jedro rašireno na krstu jarbola nije te obučavalo kako da ga razviješ, a još manje kako da ga napraviš. Sve što je znala bilo je ime. Jašući pored nje, izbegavala je da se susretne s njenim očima, ali je i dalje osećala njen pogled na sebi. Od toga su joj se grčili prsti na nogama dok su u uzengiji tražili čvrst oslonac koji ova nije mogla da im pruži. Nije videla nikakav način da pobegne, ali se nadala da će pronaći neki ako bude proučavala Aes Sedai. To da je znala vrlo malo o Aes Sedai, to je bila spremna da prizna - nikada nije srela nijednu pre nego što su odjedrile za Kairhijen, a pomišljala je na njih samo kada bi zahvaljivala Svetlosti što nije bila izabrana da postane jedna - ali u Kecuejninoj pratnji bilo je morskih struja, duboko ispod površine. Duboke, jake struje mogu da utiču na sve što na površini deluje nepromenljivo.

Četiri Aes Sedai koje su prošle odmah posle Kecuejn čekale su na svojim konjima na jednoj strani te ... čistine ... s tri Zaštitnika. U najboljem slučaju, Šalon je bila sigurna da je Ivon bio Zaštitnik vatrene Alane, a Tomas punačke, niske Verin, ali je isto tako bila sigurna da je videla onog vrlo mladog čoveka koji je stajao tako blizu bucmaste Dejđin kako nosi crni kaputić Aša’mana. On sigurno nije mogao da bude Zaštitnik. Ili jeste? Iben je bio tek dečak. A opet, kada bi ga ta žena pogledala, činilo se da se još više nadima od ponosa. Kumira, žena prijatnog lika, plavih očiju koje su mogle da se pretvore u noževe ako bi je nešto zanimalo, sedela je malo postrance u sedlu, tako oštro proučavajući mladog Ibena da je bilo pravo čudo da nije odran ležao na zemlji.

„Neću još dugo ovo da podnosim“, zagunđa Harina i obode svoju ždrebicu bosim petama ne bi li je naterala u pokret. Njena žuta brokatna svila nije joj pomagala da se bolje drži u sedlu, kao što ni Šalon nije pomagala plava. Ljuljala se i klizala kad god bi se životinja pomerila, gotova da padne pri svakom koraku. Lahor se ponovo razduvao, prevrćući obešene krajeve njenog tkanog pojasa, nadimajući joj ogrtač, ali ona nije pokušavala da obuzda odeću. Na brodovima nisu mnogo koristili ogrtače; smetali su i umeli su da se upetljaju u ruke ili noge baš kada bi ti bile potrebne da bi preživeo. Moad je bio odbio da se ogrne, imajući više poverenja u svoj postavljeni plavi kaput koji je nosio na najhladnijim morima. Nesuna Bihara, potpuno odevena u vunu boje bronze, projaha kroz prolaz gledajući uokolo kao da pokušava da vidi sve odjednom, i Eiza Penfel, koja je zbog nečega delovala nadureno dok je čvrsto privijala svoj zeleni, krznom opšiveni ogrtač. Nijedna druga Aes Sedai kao da se nije mnogo zanimala da se zaštiti od hladnoće.