Srce zime

Činilo se da Serena to ne primećuje. „Ne vidim kako neko može nešto namerno da zaboravi“, polako je izgovorila, dok joj se čelo blago mrštilo, „ali pretpostavljam da misliš kako bi trebalo da se pretvaramo da smo to učinile. Je li tako?“ Perlice na pletenicama koje su joj visile iz kapuljače začangrljaše dok je odmahivala glavom, kao da je u pitanju budalaština. „Vrlo dobro. Odgovaraću na tvoja pitanja najbolje što mogu. Šta želiš da znaš?“ Harina glasno uzdahnu. Šelon bi i pomislila da je to nestrpljivost, ali činilo joj se da to više liči na olakšanje. Olakšanje!

Bilo da jeste ili nije osetila olakšanja, Harina ponovo postade ona stara, samouverena i zapovednički nastrojena, susrećući se s pogledom Aes Sedai kao da namerava da je natera da spusti oči. „Možeš mi reći gde smo i kuda idemo“, zahtevala je da zna.

„Nalazimo su u brdima Kintare“, reče Kecuejn, iznenada se pojavivši pred njima, dok joj je konj poigravao i kopitima udarao po vazduhu, razbacujući sneg, „a uputili smo se u Far Mading.“ Ne samo da je bila ostala u sedlu, nego se činilo da i ne primećuje ponašanje te životinje!

„Je li Koramur u tom Far Madingu?“

„Strpljenje je vrlina, ili mi je tako rečeno, gospo od talasa.“ I pored toga što je Kecuejn navela Harinino puno zvanje, u njenom ponašanju nije bilo ni najmanje poštovanja. Daleko od toga. „Jahaćete s nama. Držite korak i pokušajte da ne padnete. Bilo bi neprijatno ako bih morala narediti da vas nose kao vreće žita. Kada budemo stigli do grada, ćutite, osim ako vam ne naložim da govorite. Ne želim da vaše neznanje stvara poteškoće. Pustićeš Serenu da te vodi. Ona ima uputstva.“

Šalon je očekivala napad besa, ali Harina je obuzdala jezik, mada s očitim naporom. Kada se Kecuejn okrenula od njih, Harina jeste ljutito gunđala ispod glasa, ali je čvrsto stisla zube kada se Serenin konj pomerio. Očigledno, njena mrmljanja nije trebalo da načuju Aes Sedai.

Jahati s Kecuejn, ispostavilo se, značilo je jahati iza nje, na jug, kroz drveće. Alana i Verin stvarno su jahale pored te žene, ali jedan njen pogled kada je Harina pokušala da im se pridruži jasno je pokazao kako niko drugi nije dobrodošao. I ponovo nije usledila očekivana eksplozija. Umesto toga, Harina se zbog nečega mrštila na Serenu, a onda je trgla svog konja da bi zauzela mesto između Šalon i Moada. Nije se trudila da postavlja dalja pitanja Sereni, koja je jahala s druge strane Šalon, samo je pokazivala zube leđima žena ispred sebe. Da Šalon nije bolje poznavala Harinu, još bi pomislila da je to bilo durenje a ne ljutnja.

Što se nje ticalo, Šalon je bila zadovoljna što jašu u tišini. Jahanje konja bilo je dovoljno teško i bez razgovora. Sem toga, iznenada je znala zbog čega se Harina tako čudno ponaša. Harina mora da je pokušavala da umiri vode među Aes Sedai. Mora da je to. Harina se nikada nije obuzdavala bez preke potrebe. Napor od sadašnjeg uzdržavanja mora da je ključao u njoj. A ako se njeni napori ne budu završili onako kako je ona želela, onda će ošuriti Šalon. Od same te pomisli, Šalon je zabolela glava. Svetlost joj pomogla i povela je, mora postojati neki način da izbegne uhođenje svoje sestre a da se ne nađe s lancem za obraz odakle su poskidane počasti, i dodeljena nekom tegljaču pod gospom od jedara koja se pita zašto nikada nije unapređena na neki viši položaj i spremna je da svoju ogorčenost istrese na sve oko sebe. Jednako loše bilo je što bi Mišael mogao da objavi kako je prekršila njihove bračne zakletve. Jednostavno, mora postojati način.

Ponekad bi se izvila u sedlu da pogleda Aes Sedai koje su jahale iza nje. Sasvim sigurno nije bilo ničega što bi mogla naučiti od žena ispred sebe. Tu i tamo Kecuejn i Verin izmenjale bi pokoju reč, ali naginjale su se jedna ka drugoj i razgovarale suviše tiho da bi se to čulo. Alana je delovala suviše usredsređeno na nešto što je ležalo pred njom; oči su joj stalno bile okrenute ka jugu. Dva ili tri puta poterala je konja, pre nego što bi je Kecuejn vratila jednom tihom rečju, što bi Alana nevoljno poslušala, užarenog pogleda ili s izrazom durenja na licu. Činilo se da Kecuejn i Verin teše ženu - Kecuejn ju je tapšala po ruci gotovo isto kako je Šalon tapšala vrat svoje ždrebice, a Verin joj se osmehivala, kao da se Alana oporavlja od neke bolesti. A to Šalon ništa nije govorilo. Tako da je počela da razmišija o ostalima.

Na brodovima se nije napredovalo samo pomoću sposobnosti da se Tkaju vetrovi ili da se predvide vremenske prilike ili da se odredi položaj broda. Moraju se čitati namere koje su ležale između redova u onom što je naloženo, tumačiti sitni pokreti i izrazi lica; mora se primetiti ko se kome pokorava, čak i neupadljivo, jer sama hrabrost i sposobnost mogu čoveka dovesti samo do određenog položaja.