Srce zime

Harina polako zaklima glavom, gledajući pravo kroz Šalon, kao da vidi ćešljare koji pod punim jedrima klize kroz rupe istkane u vazduhu pomoću Moći. Mora će tada stvarno biti njihova. Otresavši se, ona se nagnu ka Šalon, uhvativši kao kukom Šalonin pogled. „Moraš ovo da naučiš, po svaku cenu. Reci joj da ćeš me uhoditi ako te ovo nauči. Ako je ubediš, možda i hoće, po želji Svetlosti. Ili se bar približi nekoj od ostalih toliko da te to nauči.“ Šalon se obliznu. Nadala se da Harina nije videla koliko se trgla. „Odbila sam je ranije, gospo od talasa“, morala je da ima neko objašnjenje zbog čega su je Aes Sedai držale nedelju dana, a ovaj je prikaz istine delovao najbezbednije. Harina je znala sve. Osim da je Šalon pristala na Kecuejnine zahteve kako bi sakrila onu tajnu. Milost Svetlosti je obasjala, kajala se zbog Ejlil, ali bila je toliko usamljena da je odjedrila predaleko pre nego što je to i primetila. S Harinom nije bilo večernjih ćaskanja nad medom zaslađenim vinom koja bi olakšala duge mesece razdvojenosti od Mišaela, njenog muža. U najboljem slučaju, proći će još mnogo meseci pre nego što bude mogla da se odmara u njegovom zagrljaju. „S poštovanjem, zbog čega bi mi sada verovala?“

„Zato što želiš da učiš“, Harina jednom rukom preseče vazduh. „Kopnovezani uvek veruju u pohlepu. Moraćeš da joj kažeš ponešto, to se podrazumeva, da bi se dokazala. Ja ću odlučivati šta, svakoga dana. Možda ću moći da je upravim tamo kuda želim.“

Šalon je imala utisak kao da joj se tvrdi prsti zarivaju u teme. Ona je nameravala da Kecuejn govori najmanje što može, i vrlo retko, sve dok ne pronađe način da se oslobodi. Ako bude morala svakog dana da razgovara sa Aes Sedai, ili još gore, da je otvoreno laže, ta će žena izvući iz nje mnogo više nego što je Šalon želela. Više nego što je Harina želela. Mnogo više. To je bilo sigurno koliko i izlazak sunca. „Oprosti mi, gospo od talasa“, izgovorila je sa svakom trunkom poslušnosti koju je mogla da iskopa, „ali ako bi mi bilo dopušteno da kažem ...“

Prekinula se jer je Serena Nemdal dojahala i povukla uzde da zaustavi konja pred njima. Poslednje Aes Sedai i Zaštitnici upravo su bili prošli, pa Kecuejn pusti da prolaz nestane. Korela, sitna lepuškasta žena, smejala se i odmahivala grivom crne kose dok je razgovarala s Kumirom. Merisa, visoka žena očiju plavljih od Kumirinih i veoma privlačnog lica, toliko stroga da je zasenila i Harinu, oštrim pokretima je usmeravala četiri čoveka koji su vodili tovarne konje. Sve ostale su hvatale uzde. Činilo se da su sve spremne da napuste ovu čistinu.

Serena je bila prelepa, mada je odsustvo nakita pogoršavalo njen izgled, naravno, kao i jednostavna bela haljina koju je nosila. Kopnovezani kao da ni najmanje nisu uživali u bojama. Čak je i njen tamni ogrtač bio obrubljen belim krznom. „Kecuejn ... ona je zamolila ... naložila mi ... da budem tvoja pomagačica, gospo od talasa“, rekla je, s poštovanjem se naklonivši. „Odgovaraču na tvoja pitanja, koliko god da mogu, i pomoći ću oko običaja, onoliko koliko ih poznajem. Shvatam da ti možda nije najprijatnije da budeš u mojoj blizini, ali kada Kecuejn nešto naredi, mi moramo da se pokoravamo.“

Šalon se osmehnu. Sumnjala je da Aes Sedai znaju kako su na brodovima pomagači bili ono što su ovde nazivali slugama. Harina će se verovatno nasmejati i zahtevati da zna ume li Aes Sedai propisno da opere rublje. Biće dobro da se malo oraspoloži.

Međutim, umesto da se nasmeje, Harina se ukoči u sedlu tako da joj je kičma bila kao glavni jarbol, a oči joj se iskolačiše. „Ne osećam nikakvu neprijatnost!“ odrezala je. „Jednostavno više volim da ... postavim pitanja nekom drugom ... Kecuejn. Da, Kecuejn. A ja sasvim sigurno ne moram da se pokoravam njoj, niti kome drugom! Ne moram nikome! Osim gospi od brodovlja Ata'an Mijera, i zahtevam propisno poštovanje! Zahtevam ga, čuješ li me? Čuješ li?“

„Mogu da je zamolim da naimenuje nekog drugog“, reče Serena sa sumnjom, kao da nije očekivala da će njena molba bilo šta promeniti. „Moraš da shvatiš da mi je toga dana dala posebna uputstva. Ali nije trebalo da izgubim živce. To je bila moja greška. Živčanost uništava logiku.“

„Ja razumem poštovanje naređenja“, zareža Harina, skupivši se u sedlu. Izgledala je spremno da se baci za grlo Sereni. „Ja odobravam poštovanje naređenja!“ Gotovo da je frktala. „Međutim, naređenja koja su izvršena mogu se i zaboraviti. O njima više nema potrebe da se govori. Razumeš li me?“ Šalon ju je posmatrala postrance. O čemu to priča? Kakva je to naređenja Serena izvršila i zašto Harina želi da se ona zaborave? Moad nije ni pokušavao da se pretvara kako skriva uzdignute obrve. Harina je bila svesna njegovog pomnog ispitivanja, u najmanju ruku, i lice joj se smrači.