Srce zime

Doručak postavljen u dnevnoj sobi za Avijendu sastojao se od dimijene šunke sa suvim grožđem, jaja kuvanih sa suvim šljivama, sušene ribe pripremljene s pinjolima, svežeg hleba prekrivenog maslacem i čaja koji je zbog količine meda bio pravi sirup. Pa, nije baš bio sirup, ali ličio je. Na Elejninom hlebu nije bilo nimalo maslaca, imala je vrlo malo meda u čaju, a umesto ostalog, dobila je vruću kašu od žitarica i lekovitih trava, što bi trebalo da je posebno zdravo. Ona se nije osećala bremenitom, bez obzira na to šta je Min rekla Avijendi, ali Min je to bila rekla i Birgiti, kada su njih tri bile počele da se opijaju. Između svoje Zaštitnice, Dijelin i Rine Harfor, sada se zatekla ograničenom na ishranu „koja odgovara ženi u njenom stanju“. Ako bi zatražila neku poslasticu iz kuhinja, ona nekako nikada nije stizala, a ako bi se sama iskrala dole, kuvarice su je posmatrale s toliko smrknutog neodobravanja da bi se brzo iskrala natrag praznih šaka.

Nije ona zaista žalila za začinjenim vinom i slatkišima i drugim stvarima koje joj više nisu bile dopuštene - ne baš previše, u svakom slučaju, osim kada bi Avijenda počela da se prežderava kolačima ili kremovima - ali u palati su svi znali da je trudna. A to je, podrazumevalo se, značilo i da znaju šta je do toga dovelo, iako nisu znali i ko je u pitanju. Muškarci nisu bili toliko loši, ako se izuzme činjenica da su znali, i da je ona znala kako oni znaju, ali žene nisu ni pokušavale da se pretvaraju da ne znaju. Bilo da su to prihvatale ili se nisu slagale s time, polovina ju je posmatrala kao da je raspojasana devojčura, a druga polovina sumnjičavo. Terajući samu sebe da proguta kašu - istini za volju, nije bila toliko loša, ali zaista bi volela malo one šunke koju je Avijenda sekla i malo tih jaja sa šljivama - i gurajući kašike zgrušane kaše u usta, gotovo da se radovala početku trudničkih mučnina, jer će tada Birgita morati s njom da podeli komešanja u trbuhu.

Prvi posetilac koji je toga jutra ušao u njene odaje, osim Esande, bio je među ženama palate glavni osumnjičeni da je otac njenog jedva začetog deteta.

„Kraljice moja“, reče kapetan Melar, jednim kicoškim pokretom skidajući šešir s perjanicom, „glavni pisar čeka da mu se veličanstvo pridruži.“ Kapetanove tamne, nepomične oči govorile su da on nikada ne sanja ljude koje je ubio, a zbog čipkom oivičene lente preko grudi i čipke oko vrala i zglobova samo je izgledao još bezobzirnije. Brišući lanenom salvetom masnoću s brade, Avijenda ga je bezizražajno posmatrala. Dve Stražarke koje su stajale s obe strane vrata neznatno se namrštiše. Melar je već izašao na glas po tome što je štipao Stražarke za zadnjice, bar one lepše, kao i zbog neizbežnog raspredanja o njihovoj obdarenosti po gradskim krčmama. Po mišljenju Stražarki, ovo drugo bilo je mnogo gore.

„Još uvek nisam kraljica, kapetane“, oštro odvrati Elejna. Uvek se trudila da sa ovim čovekom razgovara što sažetije. „Kako napreduje odabir mojih telohraniteljki?“

„Samo trideset i dve do sada, moja gospo.“ I dalje držeći šešir, čovek grubog lica odmarao je obe ruke na balčaku mača, a njegov izazivački stav teško da je bio prikladan u prisustvu žene koju je nazivao svojom kraljicom. A ni njegov osmeh. „Gospa Birgita ima vrlo visoke zahteve. Nema mnogo žena koje mogu da im odgovore. Daj mi deset dana i ja ću naći stotinu muškaraca koji će ih nadmašiti, a kojima ćeš biti u srcu koliko i meni.“

„Mislim da ne, kapetane Melar.“ Morala je da se napregne da joj glas ne bi zvučao ledeno. Mora da je čuo govorkanja koja su je stavljala u vezu s njim. Je li moguće da je pomislio, samo zato što ih nije porekla, da joj je on zaista... privlačan?

Odgurnuvši od sebe svoju polupraznu činiju s kašom, uzdržala se da se ne strese. Trideset i dve, do sada? Brojevi su brzo rasli. Neki od lovaca na Rog koji su zahtevali činove zaključili su da služba Elejninog telohranitelja ima određenu privlačnost. Shvatala je da ne mogu sve te žene biti na dužnosti danonoćno, ali šta god Birgita pričala, imati stotinu njih ličilo joj je na preterivanje. Međutim, ta žena se ukopavala u mestu kao mazga na svaki nagoveštaj da bi ih moglo biti manje. „Molim te, reci glavnom pisaru da može da uđe“, rekla mu je. On izvede još jedno kicoško klanjanje.

Ustala je da krene za njim, a kada je otvorio jedno krilo vrata sa izrezbarenim lavovima, ona mu spusti ruku na podlakticu i osmehnu mu se.

„Hvala još jednom što si mi spasao život, kapetane“, ovog puta, osmeh je bio mazno topao.

Taj čovek joj se samozadovljno iskezio! Stražarke su piljile pravo preda se, zaleđene - one koje je mogla da vidi, napolju, u hodniku, pre nego što su se vrata zatvorila za njim, kao i one u unutra - a kad se okrenula, Avijenda je bila zagledana u nju s mrvicu više izražaja na licu nego što je pokazala Melaru. A to malo je bilo potpuno zaprepašćenje. Elejna uzdahnu.