Srce zime

Avijenda se namršti kada gazdarica Harfor promrmlja da će tako i biti, ali nije imalo smisla otpuštati uhode, niti ih ubijati, kao što je Avijenda predlagala. Samo bi ih zamenili novim uhodama o kojima ništa ne zna. Uhoda je oruđe tvoga neprijatelja sve dok je ne poznaješ, govorila je njena majka, ah potom postaje tvoje oruđe. Kada pronađeš uhodu, bio joj je rekao Tom, čvrsto ga umotaj i hrani ga na kašičicu. Muškarcima i ženama koji su je izdali biće „dopušteno“ da otkrivaju samo ono što je Elejna želela da znaju, što nije bilo sasvim istinito, kao na primer, brojno stanje onih koje je Birgita zaposlila.

„A ono drugo, gazdarice Harfor?“

„Još ništa, moja gospo, ali nadam se“, odvrati Rina još smrknutija nego ranije. „Nadam se.“

Po odlasku glavne služavke, uđoše dva poslanstva trgovaca, prvo velika grupa Kandoraca s naušnicama ukrašenim draguljima i srebrnim lancima svojih esnafa zategnutim preko prsa, a onda, odmah za njima, pet-šest Ilijanaca s blagom naznakom veza na svojim inače tmurnim kaputićima i haljinama. Primila ih je u jednoj od manjih dvorana. Tapiserije nad mermernim kaminom prikazivale su scene lova, ne belog lava, a uglačane drvene oplate na zidovima bile su bez rezbarija. Oni su bili trgovci, ne kraljevski izaslanici, mada se činilo da su neki bili pomalo uvređeni što im je ponudila samo vino i što nije pila s njima. Kandorci ili Ilijanci, ispod oka su merkali dve stražarke koje su za njom ušle u odaju i stale pored vrata, mada, ako do sada nisu već čuli priče o pokušajima da se ona ubije, mora da su bili gluvi. Još šest njenih telohraniteljki čekalo je ispred vrata.

Kada nisu pažljivo slušali Elejnu, Kandorci su sumnjičavo odmeravali Avijendu, dok su Ilijanci izbegavali da je uopšte i pogledaju, pošto su prvo razrogačili oči od iznenađenja. Bez sumnje su prisustvo jedne Aijelke smatrali značajnim, iako je ona samo sedela u uglu, na patosu, i ništa nije govorila, ali bili oni Kandorci ili Ilijanci, trgovci su zahtevali isto - uveravanje da Elejna neće razgneviti Ponovorođenog Zmaja, kako on ne bi ugrozio trgovinu svojim vojskama i svojim Aijelima i opustošio Andor, mada to nisu otvoreno rekli. Kao što nisu pominjali da i Aijeli i Zmajeva legija imaju velike logore ne tako daleko od Kaemlina. Njihova uljudna raspitivanja o njenim namerama, sada, kada je skinula Zmajev barjak i Barjak Svetlosti, bila su sasvim dovoljna. Rekla im je ono što je svima govorila: da će Andor stati uz Ponovorođenog Zmaja, ali da to nije njegova porobljena oblast. Zauzvrat, ponudili su joj blede želje za njenu dobrobit, nagoveštaje da svim srcem podržavaju njen zahtev za Lavlji presto, a da pri tom to nisu otvoreno izrekli. Na kraju krajeva, ako ona ne uspe, oni su želeli da ostanu dobrodošli u Andoru, bez obzira na to ko nosi krunu.

Kada su Ilijanci završili s klanjanjem i klecanjem i kada su se udaljili, za trenutak je sklopila oči i protrljala slepoočnice. Još uvek je čeka sastanak sa izaslanstvom staklara, pre ručka, a kasnije još pet susreta s trgovcima ili zanatlijama; vrlo naporan dan, prepun ljigavih otrcanih primedaba i uvijenih nagoveštaja. A pošto su Ninaeva i Merilila bile otišle, ponovo je na nju bio red da večeras podučava vetrotragačice, što je, i u najboljem slučaju, bilo daleko gore iskustvo od najgoreg susreta s trgovcima. To će joj možda ostaviti malo vremena za proučavanje ter'angreala koje su donele iz Ebou Dara, pre nego što bude toliko iscrpljena da više ne može da drži oči otvorene. Bilo ju je sramota kada je Avijenda morala da je skoro vuče do kreveta, ali nije mogla da stane. Bilo je toliko toga što treba učiniti, a u danu nije bilo dovoljno vremena.

Imala je gotovo sat vremena pre nego što stignu staklari, ali Avijenda bezosećajno pregazi njen predlog da bi mogla samo da baci pogled na predmete koje su donele iz Ebou Dara.

„Je li Birgita razgovarala s tobom?“, zahtevala je da zna Elejna dok ju je sestra gotovo odvlačila uz uzano kameno stepenište. Četiri stražarke išle su pred njma, a ostale su se vukle pozadi, uporno se praveći da ne primećuju o čemu ona i Avijenda razgovaraju. Mada joj se učinilo da se Rejzorija Domanš, Lovac na Rog, čvrsta žena plavih očiju i žute kose, kakva se ponekad nađe među Tairencima, slabašno osmehuje.

„Zar mi je ona potrebna da bih videla kako provodiš previše sati unutra i da premalo spavaš?“, uvređeno odgovori Avijenda. „Treba ti svež vazduh.“

Vazduh na visokom šetalištu sasvim sigurno je bio svež. I oštar, iako je sunce stajalo visoko na sivom nebu. Hladan povetarac duvao je oko glatkih stubova, tako da su stražarke, koje su stajale spremne da je zaštite od golubova, morale da pridržavaju šešire s perjanicama. Tvrdoglavo, Elejna je odlučila da ne pokušava da ne primećuje hladnoću.