Srce zime

„Oslobodila bih svoje sestre, ako bude po volji Svetlosti da se tako desi.“ Kada začu naglasak Morskog naroda u tom mraku, kamen mu pade sa srca i on ponovo prodisa. „Ako Svetlost da, nekako bismo prešle luku do mesta gde su naši ljudi zatočeni i oslobodile njih koliko god možemo.“ Nevidljiva žena je pričala tiho, ali glas joj je sa svakom rečju bivao sve odsečniji. „Ako Svetlost da, preotele bismo naše brodovlje i probile se do pučine. Sad, ako je ovo varka - kazni me više i završi s tim, ili me ubij. Bila sam na rubu predaje i sramota zbog toga doveka će goreti u meni, ali sada si me podsetio na to ko sam i sada se nikada neću predati. Čuješ li me? Nikada!“

„A ako te zamolim da sačekaš tri sata?“, upita on i dalje nagnut nad njom. „Sećam se da Ata’an Mijere mogu da procene kad je prošlo sat vremena s greškom od svega nekoliko minuta.“ Čovek koji se toga sećao zapravo nije bio on, ali sećanje na to sada je pripadalo njemu - plovidba od Aloralena do Barašte i jedna žena Morskog naroda svetlih očiju uplakanih kada je odbila da za njim pođe na obalu.

„Ko si ti?“, upita ona šapatom.

„Zovem se Met Kauton, ako ti to nešto znači.“

„Mete Kautone, ja sam Nestela din Sakura Južna Zvezda.“ Čuo je kad je pljunula i znao je šta to radi. I on je pljunuo u dlan i njihove šake nađoše se u mraku. Njena je bila jednako žuljevita kao njegova, a stisak snažan. „Sačekaću“, reče mu ona. „I zapamtiću te. Ti si veliki i dobar čovek.“

„Ja sam samo kockar“, odgovori joj on. Ona rukom povede njegovu do zglavkaste ogrlice oko njenog vrata i on je otvori uz metalni kliktaj - a ona udahnu veoma duboko.

Samo je jednom morao da joj pokaže kako se otvara pre nego što je shvatila, ali naterao ju je da tri puta zatvori i otvori okovratnik pa je tek onda bio zadovoljan. Ako će već to uraditi, onda može i da se postara da to bude urađeno kako treba. „Tri sata, što bliže možeš da oceniš“, podseti je.

„Što bliže mogu“, prošapta ona u odgovor.

Ona bi mogla sve upropastiti, ali ako on neće da se kocka - a ko će? Na kraju krajeva, on je čovek sa srećom. Možda ga u poslednje vreme i nije toliko služila, ali našao je Egeanin baš u trenutku kada mu je bila potrebna. Met Kauton i dalje ima sreće.

Iskravši se iz sobe jednako tiho kao što je ušao, zatvori vrata - pa se skoro ugrize za jezik. Gledao je pravo u leđa jedne široke sedokose žene u crvenoj haljini. Iza nje je Egeanin stajala potpuno uspravljeno, kao i Teslin, povezana s Renom srebrnastim a’damom. Od Domona ili Sete, pa ni od one Edesine koju još nije video, nije bilo ni traga ni glasa. Egeanin je izledala besno kao lavica nad zaklanim plenom, ali Teslin je sva drhtala razrogačenih očiju, potpuno prestravljena. Renina usta bila su tako iskrivljena da je izgledalo kao da će joj se svakog trenutka smučiti.

Ne usuđujući se ni da diše, on oprezno zakorači prema sedokosoj ženi, pružajući ruke. Ako je nadvlada pre nego što ona stigne da vikne, mogu da je sakriju... Gde? Seta i Rena će hteti da je ubiju. Čime god da ih Egeanin ucenjuje, ta žena može da ih razotkrije.

Egeanine stroge plave oči se na najkraći mogući tren zagiedaše u njegove preko sedokose sul’dam, pre nego što se ponovo usredsrediše na ženino lice. „Ne!“, oštro reče. „Više nemam vremena za traćenje na promene mojih namera. Visoka gospa Surot je rekla da mogu da uzmem koju god damane hoću, dersul’dam.“

„Naravno, moja gospo“, zbunjeno odgovori sedokosa žena. „Samo sam istakla da Tesi nije do kraja prošla obuku. Zapravo sam došla da vidim kako je. Moja gospo, ona istina veoma lepo napreduje, ali...“

I dalje ne dišući, Met se na vrhovima prstiju udalji. Spustio se niz mračno uzano stepenište služeći se što je više mogao šakama da se oslanja na zidove a što manje na stepenice. Nije primetio škriputave stepenike dok su se peli, ali nije hteo time da se igra. Čovek stavlja glavu u torbu kad mora, ali inače ne iskušava sreću. To je način da se dočeka duboka starost, što on silno želi.

U podnožju stepenica zastade da povrati dah i da sačeka da mu se srce smiri. Bar da malo uspori. Lako je moguće da do sutra neće prestati da lupa. Činilo mu se da nije udahnuo vazduh otkad je video onu sedokosu ženu. Svetlosti! Lepo je i krasno što Egeanin misli da će s time izaći na kraj, ali svejedno - Svetlosti! Mora da je vezala omče oko vratova one dve sul’dam! Njene namere? Pa, bila je u pravu kada je rekla da nema vremena za gubljenje. On potrča.

Trčao je sve dok ga oštar bol nije probo u kuku, pa se zateturao i udario u neki stočić s tirkiznim intarzijama. Uhvatio se za jednu tapiseriju s letnjim motivima da ne bi pao, a jarka svila se dopola pokidala sa žutog mermernog držača. Visoka bela porcelanska vaza preturila se sa stočića i smrskala o plavo-crvene podne pločice uz tresak koji je odjeknuo hodnikom. Nakon toga - ćopao je dalje. Ali ćopao je brže nego iko drugi otkad je sveta i veka. Ako iko dođe da vidi kakva je to buka, neće tu zateći Meta Kautona, niti na dva hodnika odatle.