Srce zime

Ustavši iz kreveta, počeo je da pipa gde se šta nalazi u sobi kojom je vladao mrkli mrak, pa je nakon nekoliko trenutaka otvorio jedan visoki prozor. Snažan vetar nanosio je kapi kiše kroz kitnjastu belu rešetku od kovanog gvožđa, tako da mu se kaput brzo natopio. Mesec se krio iza oblaka, a grad je bio samo gomila kišom obgrljene tame, koju čak ni munje nisu cepale. Izgleda da su kiša i vetar ugasili sve ulične svetiljke; noć će ih sakriti kada izađu iz palate. Mada, svaka straža na koju po ovakvom vremenu nalete pobliže će ih pogledati. Dok ga je vetar probijao kroz mokar kaput, zatvorio je prozor.

Sede na rub jedne naslonjače od bambusa, nalakti se na kolena i stade da gleda časovnik na kaminu u kojem nije bilo vatre. Nije mogao da ga vidi u mraku, ali osluškivao je njegove ravnomerne otkucaje. Sve vreme je bio nepokretan, mada se trznuo kada je ponovo otkucao pun sat. Nije imao šta drugo da radi do da čeka. Još malo, pa će Egeanin predstaviti Džolin svojim sul’dam. Ako joj je zaista pošlo za rukom da nađe njih tri koje su spremne da urade to što se od njih traži, kako je ona tvrdila. Ako se Džolin ne prestravi i ne digne dreku kada joj prvi put stave a’dam. Tom, Džolin i ostali iz gostionice naći će se s njim malo pre Dal Eire. Ako ne stigne do kapije, Tom je za svaki slučaj izrezbario svoje parče repe. Bio je siguran da ih može provesti kroz kapiju pomoću svog lažnog naređenja. Ako se sve raspadne, bar imaju nekakve izglede. Ako. Kada sada malo bolje razmisli, previše je tih ako. Ali sada je prekasno. Ding, oglasi se sat, kao kada kašika zvecne o krista!. Ding. Džuilin bi trebalo sada da ide ka svojoj dragoj Teri, a Beslan da se napija u nekoj gostionici. Duboko uzdahnuvši, ustade u mraku i opipa gde su mu noževi - u rukavima, pod kaputom, u čizmama i jedan okačen na leđima ispod okovratinika. Kada je završio s time, izašao je iz odaja. Prekasno je za sve sem za početak. Prazni hodnici su bili tek slabašno osvetljeni. Tek je svaka treća ili četvrta podna svetiljka ispred ogledala bila upaljena; bila su to jezerca svetlosti, a između njih blede senke koje samo što se nisu pretvorile u tamu. Bat njegovih čizama po podnim pločicama odjekivao je hodnikom. Njegovi koraci su ječali po mermernom stepeništu. Bilo je malo verovatno da je iko budan tako kasno, ali ako ga neko ipak primeti, ne sme da izgleda kao da se šunja. Zadenuvši palčeve za pojas, naterao je sebe da se šepuri. To što radi nije ništa gore nego krađa pite s kuhinjskog prozora. Mada, kada malo bolje razmisli, ono malo uspomena na detinjstvo izgleda da je sadržalo i nekoliko slučajeva kada su ga zbog toga odrali od batina.

Kada je izašao na zasvođeno šetalište pored dvorišta konjušnica, podigao je okovratnik zbog kiše koju je vetar nanosio između belih stubova. Prokleta kiša! Da se čovek u njoj udavi, a još nije ni čestito izašao napolje. Zidne svetiljke bile su pogašene, s izuzetkom dve pored otvorenih vratnica - behu to jedine svetle tačke u kiši koja je lila kao iz kabla. Seanšanski odred stajaće nepokretno kao da je prijatno popodne. Vrlo verovatno da to isto važi za Eboudarane, pošto oni nikako ne vole da je neko u nečemu bolji od njih. Trenutak kasnije, povukao se do vrata da ne bi potpuno pokisao. U dvorištu se nikakav pokret nije nazirao. Gde li su? Krv i krvavi pepeo, gde li...

Na vratnicama se pojaviše konjanici, a predvodila su ih dvojica pešaka s fenjerima na motkama. Nije mogao da ih prebroji na kiši, ali bilo ih je previše. Da li seanšanski glasnici koriste nosače fenjera? Po ovakvom vremenu - možda. Namrštivši se, povuče se još jedan korak u predvorje. Slabašno svetlo one jedne podne svetiljke iza njega bilo je taman dovoljno da noć napolju izgleda kao bačva katrana, ali on je svejedno piljio napolje. Za nekoliko trenutaka pojaviše se četiri prilike umotane u plaštove i požuriše prema vratima. Ako su to ipak glasnici, proći će pored njega a da ga i ne pogledaju.

„Onaj tvoj Vanin je bezobrazan“, izjavi Egeanin zabacivši kapuljaču čim je kročila među stubove. U mraku joj je lice bilo tek obična senka, ali hladnoća u njenom glasu dovoljno dobro mu je govorila šta će videti i pre uego što je ona zakoračila u predvorje, primoravajući ga da ustukne. Obrve su joj bile namrštene, a plave oči hladne kao led. Za njom je došao kao smrt ozbiljni Domon, tresući kišne kapi sa svog plašta, a onda dve sul'dam - jedna bleda i žutokosa, a druga duge smeđe kose. Pošto su njih dve stajale glava pognutih i zagledane u pločice na podu ispred sebe, bilo je to sve što je na njima mogao da vidi. „Nisi mi kazao da ona sa sobom ima dva čoveka“, nastavi Egeanin skidajući rukavice. Čudno kako je to njeno otezanje zapravo zvučalo krajnje oštro. Nije čoveku pružala prilike ni reč da kaže. „Ili da i gazdarica Anan ide s nama. Sreća pa umem da se prilagodim. Planovi se uvek moraju prilagođavati, čim se sidro osuši. Kad smo kod suvote, jesi li ti to već izlazio napolje? Nadam se da te nije niko primetio.“