Srce zime

„O“, reče Met. Kada se Rizela naposletku rešila, brzo je delala. Njena udaja za general-barjaktara Jamadu obznanjena je juče i odigraće se sutra, mada bi prema običajima trebalo sačekati nekoliko meseci između ta dva čina. Jamada je možda dobar vojskovođa - Met to nije znao - ali nije imao nikakvih izgleda naspram Rizele i njenih bujnih grudi. Danas su gledali neki vinograd koji joj mladoženja kupuje kao svadbeni poklon. „Mislio sam da ćeš možda hteti - otkud znam - da je povedemo, ili tako nešto.“

„Mete, nisam dete“, suvo mu odvrati Olver. Umotavši prugasti kornjačin oklop u lanenu tkaninu, i njega strpa u torbu. „Igraćeš sa mnom zmije i lije’, zar ne? Rizela obožava da igra, a ti nikad nemaš vremena.“ Iako je Met stavljao silnu odeću u zavežljaj od plašta koji će ići u tovar, dečak je u svoju kožnu torbu stavio i čakšire i nešto čistih košulja i čarapa - ali i igru „zmije i lije“, koju mu je njegov pokojni otac napravio. Manji su izgledi da se izgubi nešto što se nosi na sebi, a Olver je za svojih deset godina izgubio više nego većina ljudi za čitav život. Ali i dalje je verovao da se može pobediti u igri „zmije i lije“ a da se ne krše pravila.

„Hoću“, obeća Met. Samo ako mu pođe za rukom da se izvuče iz grada. Vala, koliko pravila krši, zaslužuje da pobedi. „Ti samo vodi računa o Vetru dok ja ne stignem.“ Olver se široko isceri, a kada je o njemu reč, to je značilo baš široko. Taj dečak je voleo onog dugonogog zelenka skoro koliko „zmije i lije“.

Nažalost, Beslan je bio još jedan koji je izgleda mislio da se u toj igri može pobediti.

„Noćas“, procedi on koračajući napred-nazad ispred kamina u Tilininoj dnevnoj sobi. Pogled tog vitkog čoveka bio je tako leden da skoro da je gušio toplotu vatre, a ruke su mu bile sklopljene iza leđa, kao da ih jedva sprečava da se ne dočepaju balčaka uzanog mača. Draguljima ukrašen sat na mermernom kaminu isklesanom u talase četiri puta je odzvonio da označi drugi čas jutra. „Da si mi dao nekoliko dana, mogao sam da pripremim nešto veličanstveno!“

„Ne želim ništa veličanstveno“, odgovori mu Met. Nije hteo ništa od njega, ali Beslan je slučajno video Toma kako krišom ulazi u dvorište Izgubljene žene. Tom je otišao da zabavlja Džolin - dok Egeanin ne dovede svoje sul’dam - da joj smiri živce i uveseljava je svojim dvorjanskim lepim ponašanjem, ali mogao je da ode u gostionicu iz sijaset razloga. Pa, možda ne baš toliko, pošto je bila puna Seanšana, ali svakako iz nekoliko razloga. Samo, Beslan je prepoznao pravi razlog i skočio na njega kao patka na vodenu bubu i odbio da ga izostave. „Biće dovoljno ako nekoliko tvojih prijatelja zapali seanšanska skladišta. Ali pazi, to mora da bude posle ponoći, koliko god mogu tačnije da ocene; bolje sat vremena kasnije nego bilo kad ranije.“ Uz malo sreće, izvući će se iz grada pre ponoći. „To će im svu pažnju privući na jug, a znaš da će ih pogoditi ako ostanu bez zaliha.“

„Pristao sam da to uradim“, Beslan kiselo reče, „ali ne možeš reći da je paljenje požara baš veličanstvena stvar.“

Met se zavali u naslonjaču i spusti ruke na naslone od izrezbarenog bambusa, pa se namršti. Svejedno je hteo da odmori ruke, ali pečatni prsten kuckao mu je po pozlaćenom drvetu dok je dobovao prstima. „Beslane, tebe će videti u nekoj gostionici dok se ti požari pale, zar ne?“ Ovaj se namršti. „Beslane?“

Beslan diže ruke. „Znam, znam. Ne smem da ugrozim majku. Primetiće me. Do ponoći ću već biti pijan kao gostioničarkin muž! Možeš se kladiti u to da će me videti. Samo što ništa od svega toga nije baš junački, Mete. U ratu sam sa Seanšanima, bez obzira na to da li moja majka jeste ili nije.“

Met pokuša da prikrije uzdah. Skoro da mu je to i pošlo za rukom.

Naravno, nije bilo nikakvog načina da sakrije kako trojica Crvenruku izvode konje iz konjušarnica. Tog jutra je dvaput primetio služavke kako drugima daju novčiće i oba puta su ga žene koje su plaćale ošinule pogledima i mrko se namrštile čim su ga primetile. Iako su Vanin i Harnan i dalje bili u dugoj kasarni pored konjušarnica, palata je očigledno znala da Met Kauton ubrzo odlazi i već se počelo sa isplatama opklada. Samo se mora osigurati da niko ne otkrije koliko brzo on to odlazi pre nego što već bude prekasno.

Kako je jutro odmicalo, tako je vetar jačao, ali on je dao da se Kockica osedla i beskrajno jahao ukrug u dvorištu ispred dvorske konjušarnice, pomalo drhteći u sedlu od hladnoće i pripijajući plašt uza se. Jahao je sporije nego obično, tako da su Kockičine čelične potkovice lenjo tukle kaldrmu. Povremeno bi se namrštio na tmurne oblake i odmahnuo glavom. Ne, Met Kauton ne voli da bude na takvom vremenu. Da se Met Kauton pita, ostao bi negde na toplom i suvom dok se ne razvedri. Vala baš je tako.