Srce zime

„Ninaeva je rekla da nikome ne kažemo“, odgovori Džuilin, kao da je to zaista bitno. „Elejna nam je to rekla. Obećali smo. Moglo bi se reći da smo se zakleli.“

Tom na jastuku odmahnu glavom. „Džuiline, drugačije okolnosti menjaju stvari. A u svakom slučaju, nismo se zakleli.“ Onda izdunu tri savršena prstena od dima, jedan kroz drugi. „Pomogli su nam da dobavimo i uklonimo neku vrstu muškog a'dama, Mete. Crni ađah je izgleda želeo da ga upotrebi na Randu. Vidiš zašto su Ninaeva i Elejna htele da se ćuti o tome. Ako bi se pročulo da tako nešto uopšte postoji, Svetlost samo zna kakve bi se sve priče proširile.“

„Koga briga šta ljudi pričaju?“ Muški a'dam? Svetlosti, da je Crni ađah stavio to čudo Randu na vrat, ili da su Seanšani... One boje mu se opet uskovitlaše u glavi, pa natera sebe da prestane da razmišlja o Randu. „Glasine neće povrediti... nikoga.“ Sada nije bilo boja. Može da ih izbegne, sve dok ne razmišlja o... Boje se ponovo uskomešaše, a on zagrize lulu.

„Nije tako, Mete. Priče imaju svoju moć. Zabavljačke pripovesti, epovi bardova i glasine na ulicama - sve to budi strasti i menja način kako ljudi vide svet oko sebe. Danas sam čuo jednog čoveka kako priča da je Rand položio zakletvu vernosti Elaidi i da je u Beloj kuli. Mete, taj je čovek u to bio ubeđen. Šta ako, recimo, dovoljno Tairenaca poveruje u to? Tairenci ne vole Aes Sedai, je li tako, Džuiline?“

„Neki“, priznade Džuilin a onda - kao da je Tom to izvukao iz njega - dodade: „Većina ne voli Aes Sedai, ali nema nas mnogo koji smo uopšte upoznali neku Aes Sedai, koliko ja znam. Pošto je stari zakon zabranjivao usmeravanje, malo je Aes Sedai uopšte dolazilo u Tir, a i te su se vrlo retko otkrivale.”

„Ništa od svega toga nije bitno, dobri moj tairenski prijatelju koji voli Aes Sedai. A u svakom slučaju, to samo osnažuje moje stavove. Tir se drži Randa, barem plemići, zato što se boje da će se u suprotnom on vratiti - ali ako poveruju da ga je Kula potčinila, ona će možda pomisliti da on ne može da se vrati. Ako poveruju da je on samo oružje u rukama Kule, onda im to daje još jedan razlog da se okrenu protiv njega. Ako dovoljan broj Tairenaca poveruje u to dvoje, onda bi mu bolje bilo da je otišao iz Tira čim je isukao Kalandor. To je samo jedna glasina i tiče se samo Tira, ali jednako bi štetu mogla napraviti u Kairhijenu, Ilijanu ili bilo gde drugde. Ne znam kakve bi se sve priče izrodile iz a’dama za muškarce u svetu u kom postoje Ponovorođeni Zmaj i Aša’mani, ali dovoljno sam mator da me ne zanima da to otkrivam.“

Met ga je na neki način razumeo. Čovek uvek pokušava da onoga ko zapoveda protivničkom vojskom ubedi da radi nešto drugo od onoga šta zaista radi, i da ide tamo kuda nema nikakve namere da ide - a neprijatelj se trudi da isto to učini njemu, ako se makar malo razume u svoj zanat. Ponekad se obe strane toliko zbune da se čuda dese. Ponekad su to prave tragedije. Gradovi bivaju spaljeni do temelja, gradovi koje niko nije imao namere da pali, samo što su palitelji poverovali u neistinu - i tako na hiljade izginu. Usevi bivaju uništeni iz istog razioga i na desetine hiljada ljudi umre od gladi.

„Dobro, držaću jezik za zubima za taj a'dam“, reče. „Valjda se neko setio da kaže... njemu?“ Boje blesnuše. Možda bi mogao nekako da ne obraća pažnju na njih, ili da se navikne. Nestajale bi gotovo čim se pojave, a ne bole ga. Jednostavno ne voli ono što ne razume. Naročito kada je moguće da su nekako povezane s Moći. Srebrna lisičja glava pod njegovom košuljom možda može da ga štiti od Moći, ali ta je zaštita šupljikava kao njegovo pamćenje.

„Nije da smo se baš redovno dopisivali“, suvo odvrati Tom i obrve mu zaigraše. „Valjda su ga Elejna i Ninaeva obavestile o tome, ako su mislile da je bitno.“

„Ma zašto bi?“, primeti Džuilin saginjući se da uz stenjanje izuje jednu čizmu. „To čudo je na dnu mora.“ Namršti se, pa baci čizmu na zavežljaj s haljinama u uglu. „Mete, misliš li ti da nas pustiš da noćas malo spavamo? Mislim da nam sutra neće biti spavanja, a ja lično volim da dremnem makar svaku drugu noć.“

Met je te noći rešio da spava u Tilininom krevetu. Ali ne zbog dobrih starih vremena. Zasmeja se na tu pomisao, mada mu je smeh previše zvučao kao prestravljeno jecanje da bi bio zaista smešan. Suština je bila u tome što su debeli pernati dušek i jastuci napunjeni guščjim paperjem bolji za spavanje od senika kada čovek ne zna kada će sledeći put moći da se lepo naspava.