Srce zime

Muka je bila u tome što nije mogao da zaspi. Ležao je tako u mraku s jednom rukom ispod glave a medaljonom na kožnoj vrpci obmotanoj oko zapešća, spremnim za slučaj da se golam provuče ispod vrata - ali nije ga morila nesanica zbog golama. Jednostavno nije mogao prestati da iznova i iznova razmatra svoj plan. Bio je to dobar i jednostavan plan - koliko je to pod datim okolnostima moguće. Samo, nema te bitke koja ide tačno po planu, čak ni po najboljem mogućem planu. Velike vojskovođe proslavile su se ne zbog briljantnih planova, već tako što su umele da dođu do pobede i kada ti planovi propadnu. I tako, kada su se prozori zarumeneli od praskozorja, on je i dalje tu ležao prevrćući medaljon preko prstiju i pokušavao da predvidi šta će poći po zlu.

30 Krupne hladne kapi kiše

Osvanulo je hladno jutro. Tmurni oblaci zaklanjali su izlazeće sunce, a vetar s Olujnog mora tresao je labava prozorska okna. To po pričama nije ličilo na dan za velika bekstva i spasavanja. Takvi dani predviđeni su za ubistva iz potaje. Nije to bila baš prijatna pomisao kad se čovek nada da će doživeti još jednu zoru - ali plan jeste jednostavan. Sada kada je na njegovoj strani jedna Seanšanka, pripadnica Krvi, ništa ne može poći po zlu. Met se iz sve snage trudio da sebe ubedi u to.

Lopin mu je doneo doručak - hleb, šunku i malo tvrdog žutog sira dok se on oblačio. Nerim je presavijao poslednjih nekoliko odevnih predmeta koje treba odneti u gostionicu, uključujući i neke košulje koje je Tilin naručila za Meta. Naposletku, to su veoma lepe košulje i Nerim je tvrdio da može učiniti nešto s čipkom, mada je to - baš kao i obično - zvučalo kao da se nudi da mu sašije pokrov. Met je dobro znao da je sedokosi čovečuljak vešt s iglom - zašio je Metu dovoljno rana.

„Nerim i ja ćemo odvesti Olvera kroz kapiju za smeće u zadnjem delu palate“, ponovi Lopin s prenaglašenim strpljenjem, šaka sklopljenih ispred sebe. Sluge u palati retko kada nisu imale šta da jedu, pa je njegov tamni tairenski kaput bio zategnut preko okruglog trbuha. Posledično, ni donji rub kaputa nije mu lepršao i širio se kao nekada. „Tamo nikada nema nikoga sem stražara sve dok se taljige sa smećem ne izvezu po podne, a oni su navikli da mi tuda iznosimo stvari mog lorda, pa im nećemo posebno upasti u oči. U lzgubljenoj ženi ćemo uzeti zlato mog lorda i ostatak odeće mog lorda, a Metvin, Fergin i Gorderan će nas sačekati s konjima. Mi i Crvenruke izvešćemo malog Olvera kroz kapiju Dal Eira sredinom popodneva. Kod mene su belezi za konje, uključujući obe tovarne životinje, moj lorde. Na jedno milju severno od Nebeskog kruga, u jednoj napuštenoj štali ćemo čekati dok ne vidimo mog lorda. Verujem da sam ispravno ponovio uputstva mog lorda?“

Met proguta poslednji zalogaj sira i otrese šake jednu o drugu. „Misliš da sam te terao da to prečesto ponavljaš?“, upita oblačeći kaput. Jednostavan tamnozeleni kaput. Čovek hoće da bude što jednostavniji kada ima posla kao on danas. „Hteo sam da se uverim da si sve to naučio napamet. Upamti, ako se ne vidimo pre sutrašnjeg praskozorja, nastavi dalje dok ne nađeš Talmanesa i Družinu.“ Uzbuna će se dići s jutarnjom proverom štenara. Ako pre toga ne napusti grad, verovatno će otkriti je li dovoljno srećan da zaustavi glavosečinu sekiru. Rečeno mu je da mu je suđeno da umre i ponovo živi - beše to proročanstvo, ili nešto nalik tome - ali bio je prilično siguran da se to već desilo.

„Naravno, moj lorde“, bledo odgovori Lopin. „Biće kako moj lord zapoveda.“

„Svakako, moj lorde“ promrmlja Nerim kao da je na sahrani, što je za njega bilo uobičajeno. „Moj lord zapoveda, a mi se pokoravamo.“

Met je pretpostavljao da laže, ali neće im naškoditi da ga čekaju dva ili tri dana, a dotad će već shvatiti da ne dolazi. Ako bude bilo potrebno, Metvin i druga dva vojnika ubediće ih da pođu. Ta trojica možda jesu sledbenici Meta Kautona, ali nisu tolike budale da spuste glave na panj ako je njegova glava već odletela. Iz nekog razloga, nije baš bio siguran da to važi za Lopina i Nerima.

Olver se nije bunio što ostavlja Rizelu koliko se Met pribojavao. Pomenuo je to dok je pomagao dečaku da umota u zavežljaj stvari koje treba da se odnesu u gostionicu. Sve Olverove stvari bile su uredno složene na uzanom krevetu u jednoj sobici, koja je bila predviđena za malu dnevnu sobu kada su te odaje bile Metove.

„Mete, ona se udaje“, strpljivo mu je odgovorio Olver, kao da objašnjava nešto nekome ko nije u stanju da pojmi očigledno. Odškrinuo je uzanu izrezbarenu kutijicu koju mu je Rizela poklonila, samo na tren da vidi je li njegovo pero na sigurnom, pa ju je snažno zatvorio i ušuškao u kožnu torbu koju će nositi na ramenu. Pazio je na to pero kao što je pazio na kesu s dvadeset zlatnih kruna i šakom srebrnjaka. „Mislim da se njenom mužu ne bi dopalo da ona nastavi da me uči čitanju. Ne bi ni meni, da sam joj ja muž.“