Srce zmije

Tuđinci su sada upalili zemaljsku svetlost, a Zemljani isključili plavu. Providnoj pregradi približiše se dva bića — muškarac i žena. Oni bez žurbe zbaciše svoja tamnocrvena odela i uzeše se za ruke. Tako su mirno stajali nekoliko trenutaka; zatim počeše da se okreću kako bi Zemljani mogli da razgledaju njihova tela, koja su bila mnogo sličnija zemaljskim nego lica. Proporcionalne linije potpuno su odgovarale pojmovima lepote na Zemlji; jedino što su bile reljefnije nego kod ljudi sa Zemlje.

Glave tuđinaca su lepo i ponosno stajale na visokim vratovima; muškarac je imao široka ramena čoveka koji se bori i radi, a široka bedra žene — majke misaonog bića iz kosmosa — ni najmanje nisu protivrečila osećanju intelektualne snage predstavnika nepoznate planete.

Kada su se tuđinci odmakli i žuto zemaljsko svetlo ugasilo, Zemljani se više nisu kolebali.

Na molbu komandanta Mut Anga, ispred providne pregrade stali su držeći se za ruke Tej Eron i Afra Devi. Bez obzira što su zbog nezemaljskog osvetljenja njihova tela izgledala kao od plavog hladnog mermera, svi astronauti su ih ushićeno posmatrali — tako je bila lepa naga lepota njihovih drugova. To su shvatili i tuđinci, što se moglo zaključiti po njihovim brzim i kratkim pokretima i međusobnim pogledima.

Afra i Tej stajali su obuzeti nervnom napetošću, koja se uvek pojavljuje kada treba izvršiti težak i riskantan zadatak. Najzad su tuđinci završili snimanje i upalili svoje svetlo.

— Sada više ne sumnjam da i kod njih postoji ljubav — reče Tajna — prava, divna i velika ljudska ljubav… Inače, njihovi muškarci i žene ne bi bili tako lepi i inteligentni.

— Vi ste potpuno u pravu, Tajna. Zbog toga sam još zadovoljniji. Oni će nas potpuno shvatiti — odazva se Mut Ang. — Pogledajte samo Karija..! Kari, nemojte se slučajno zaljubiti u devojku sa fluorne planete, to bi za vas bilo katastrofalno.

Astronavigator se prenu iz zanosa i odvoji oči od providne pregrade belog broda.

— Gotovo ste u pravu — setno se osmehnuo. — Mogao bih da se zaljubim, bez obzira na razliku tela i na čudovišnu udaljenost naših planeta. Tek sada sam shvatio svu silu i moć ljubavi.

Ljudi su se kao ošamućeni razilazili. Ugasila su se svetla u koridoru, preostali su da svetle spoljašnji reflektori na brodovima. Obe letelice potonule su u mrak, ukočene i priljubljene jedna uz drugu, kao da je sve živo u njima umrlo i zaledilo se u strašnoj hladnoći i dubokoj tami vasione…

* * *

Drugi susret u koridoru počeo je pokazivanjem zvezdanih karata. I Zemljanima i stanovnicima fluorne planete bila su potpuno nepoznata sazvežđa pored kojih su prolazili brodovi. (Tek na Zemlji astronomima je pošlo za rukom da ustanove tačan položaj plave zvezde: u omanjem zvezdanom oblaku Mlečnog Puta, oko Tau Zmijonosca). Put nepoznate letelice vodio je ka zvezdanoj skupini na severnoj periferiji Zmijonosca, ukrstivši se sa putem „Telura“ kada je došao do južnih granica sazvežđa Herkulesa.

U koridoru tuđinaca pojavila se nekakva rešetka od crvenih metalnih pločica. Nešto se iza nje zavrtelo, a onda su se pločice pomakle, okrenule poprečno i nestale. Umesto rešetke pokazao se ogroman prazan prostor, a onda se u daljini pojavila i fluorna planeta. Polako se približavala — plava kugla veća od Zemlje. Zemljani su videli ljubičaste talase okeana od fluorovodonične kiseline kako zapljuskuje obale od crnog peska, i crvene hridine i padine izlomljenih planina, koje su zračile plavu mesečevu svetlost. Veliki zalivi bili su osenčeni stalnim pokrivačem plavičastih oblaka. Gigantska postrojenja od crvenog metala i nekog kao trava zelenog kamena bila su podignuta na obalama mora, ili su se u beskrajnom lancu uspinjala vertikalnim dolinama ka polovima. Ove ogromne skupine postrojenja, primetne sa veoma velike visine, bile su ispresecane širokim trakama gustog rastinja sa zelenkasto-plavim lišćem ili zaravnjenim kupolama planina, koje su zračile svetlost kao da su opali ili kamenje doneseno sa Meseca na Zemlju.

Venci gradova videli su se na obe polulopte, u zonama koje bi odgovarale polarnom i umerenom pojasu Zemlje. Površina nastanjenih zona, izuzimajući tajanstveni ekvatorijalni pojas utonuo u plavičastu paru, bila je uređena, izmenjena i oplemenjena pomoću ruku i stvaralačke misli čoveka. Život je gospodario nad stihijama burnih voda i guste atmosfere, koja je bila prožeta smrtonosnim zracima plave zvezde i neverovatno snažnim nabojem elektriciteta.

Onda su u koridoru tuđinaca pejzaži na fluornoj planeti ustupili mesto kolosalnim gradilištima. Nagibi kosih zidova ličili su na zdanja tibetske arhitekture. Nigde nije bilo pravih uglova i horizontalnih ravni — forme su se blago ugibale, prelazeći od vertikale ka horizontalnim spiralnim zavojima. U daljini se pojavio taman otvor nalik na elisu. Kada je prišao bliže, moglo se videti da donji deo elise predstavlja spiralno uvijen širok put, koji se izdiže i ulazi u zdanje veliko kao grad. U dubini ulaza mogla se videti blaga osvetljena sala sa fluorescentnim zidovima.

* * *