Tornjevi ponoći

Džolina je sedela na Mesečini, kobili tairenskog soja koja je pripadala jednom od Metovih ljudi poginulih u borbama što su se vodile prilikom povlačenja od Seanšana. Suzdržanija Edesina uzjahala je Žišku i povremeno bacala poglede ka dvema ženama koje su stajale sa strane. Tamnoputa Betamin i bledolika i žutokosa Seta nekada su bile sul’dam.

Seanšanke su se iz sve snage trudile da deluju iznad svega toga dok se družina oko Aes Sedai prikupljala i spremala za put. Met im priđe.

„Visosti" kaza Seta, „je li to istina? Dozvolićeš da ove tri slobodno lutaju, van tvoje vlasti?“

„Najbolje mi je da ih se otarasim", odgovori Met, lecnuvši se zbog toga kako su mu se obratile. Da li one zaista moraju da se razbacuju takvim rečima, kao drvenim novcem? Bilo kako bilo, dve Seanšanke mnogo su se promenile otkad su se pridružile Metu, ali kao da im je i dalje čudno što Met ne želi da koristi Aes Sedai kao oružje. „Želite li vas dve da idete ili da ostanete?"

„Otići ćemo", odlučno mu odgovori Betamin. Izgleda da je ona baš rešena da uči.

„Da“, saglasi se Seta, „mada ponekad mislim kako bi bilo bolje da si nas jednostavno ostavio da umremo, umesto što... Pa, ono što jesmo i ono što predstavljamo znači da smo opasne po Carstvo."

Met klimnu. „Tuon je sul’dam", reče.

Dve žene ponikoše.

„Idite sa Aes Sedai", reče Met. „Daću vam da imate svoje konje, tako da ne morate da zavisite od njih. Naučite da usmeravate. To će biti od veće koristi nego umiranje. Možda ćete jednoga dana vas dve moći da ubedite Tuon da uvidi istinu. Pomozite mi da nađem način kako da sve ovo popravim a da pritom ne dođe do slamanja Carstva."

Dve žene ga pogledaše, odjednom odlučnije i samouverenije. „Da, visosti", kaza mu Betamin. „To je dobra svrha za nas. Hvala ti, visosti."

Seti čak oči zasuziše! Svetlosti, šta njih dve misle da im je on upravo obećao?

Met pobeže od njih pre nego što dođu do još nekih čudnih zamisli. Plamene žene. Ipak, nije mogao a da ih ne sažaljeva. Saznale su da mogu da usmeravaju i sve vreme se brinule zbog toga što predstavljaju opasnost za sve oko sebe.

Tako se Rand oseća, pomislio je Met. Jadna budala. Kao i uvek, boje se uskomešaše čim pomisli na Randa. Pokušavao je da to ne čini prečesto, a pre nego što je stigao da ih odagna od sebe, na tren je ugledao Randa kako se brije ispred lepog pozlaćenog ogledala, koje je visilo u prelepoj odaji za kupanje.

Met izdade naredbe da se dovedu konji za sul’dam, a onda pođe prema Aes Sedai. U međuvremenu je Tom stigao, pa je prišao. „Svetlosti, Mete", kaza mu on. „Izgledaš kao da si se rvao s trnjem, pa izgubio."

Met prinese ruku kosi, koja je verovatno bila sva raščupana. „Preživeo sam noć, a Aes Sedai odlaze. Skoro da mi dođe da zaigram zbog toga."

Tom frknu. „Jesi li znao da će ono dvoje biti ovde?"

„Sul’dam? Očekivao sam."

„Ne, ono dvoje.“ Pokaza.

Met se okrenu, pa se namršti kada ugleda Lejlvin i Bejla Domona kako prilaze na konjima. Njihove stvari bile su uvezane u zavežljaje prebačene preko konja. Lejlvin - nekada zvana Egeanin - bila je seanšanska plemkinja, ali Tuon joj je oduzela to ime. Bila je odevena u zagasitosivu haljinu s razdeljenom suknjom. Kratka tamna kosa izrasla joj je i padala preko ušiju. Sjahala je i odsečnim koracima se zaputila prema Metu.

„Pieman me spalio", reče Met Tomu, „ako mi pođe za rukom da se i nje otarasim, pomisliču da je život počeo da me mazi.“

Domon ju je sledio dok su mu prilazili. On je njen so’đin. Ili... može li da joj i dalje bude so’đin kada ona više nema titulu? Pa, bilo kako bilo, on joj je suprug. Ilijanac je bio širok u pasu i snažan. Nije loš čovek, sem kada je s Lejlvin. Što je uvek.

„Kautone", kaza mu ona prilazeći mu.

„Lejlvin", odgovori on. „Zar odlaziš?"

»Da.“

Met se nasmeši. Zaista će morati da skoči i zaigra!

„Oduvek sam nameravala da stignem do Bele kule“, nastavi ona. „To sam resila onog dana kada sam otišla iz Ebou Dara. Ako Aes Sedai odlaze, poći ću s njima. Uvek je pametnije da se brod priključi povorci kada se za to pruži prilika."

„Baš šteta što ideš", slaga Met, hvatajući se za šešir da je pozdravi. Lejlvin je gadna kao stogodišnji hrast prepun parčadi sekira koja su zaostala od ljudi dovoljno glupih da pokušaju da ga saseku. Da njenom konju spadne potkovica na putu za Tar Valon, ona bi verovatno prebacila tu životinju preko ramena i nosila je ostatak puta.

Ali ona ne voli Meta, uprkos svemu onome što je učinio kako bi joj spasao kožu. Možda je to bilo zbog toga što joj on nije dozvolio da bude glavna, ili možda zbog toga što je bila primorana da izigrava njegovu ljubavnicu. Pa, ni on nije uživao u tome. Bilo je to kao da je držao mač za sečivo i pretvarao se da ga ne boli.

Mada jeste bilo krajnje zabavno gledati je kako se migolji.

„Budi dobro, Metrime Kautone", kaza mu Lejlvin. „Ne zavidim ti na tom mestu na koje si se postavio. Mislim da je lako moguće da su vetrovi koji te nose na neki način opasniji od onih koji su skorije mene šibali." Klimnu mu, pa se okrenu da ode.