Tornjevi ponoći

Ona ga sada pogleda nešto nežnije. „Razumem kakav gubitak osećaš. Ali to nije razlog da izgledaš kao da si beskućnik. Moraćeš da unajmiš drugog slugu."

Met se namršti. „Ni onaj prvi mi nije bio potreban. Mogu da se staram o sebi. Vidi, hteo bih da te zamolim za uslugu. Hoću da neko vreme pripaziš na Olvera."

„Iz kog razloga?"

„Onaj stvor bi mogao da se vrati", objasni Met. „I mogao bi pokušati da ga povredi. Sem toga, uskoro ću poći s Tomom na jedan put. Možda se i vratim s njega. Trebalo bi da se vratim s njega. Ali ako se ne vratim, ja... Pa, radije ne bih da on ostane sam na svetu."

Ona ga pogleda. „On ne bi bio sam. Izgleda da je to dete veoma drago ljudima u taboru."

„Jeste, ali ne dopada mi se kakvim ga stvarima uče. Dečaku su potrebni bolji primeri u životu od njih."

Njoj je to iz nekog razloga bilo smešno. „Već sam počela da ga učim da piše. Pretpostavljam da bih mogla da ga neko vreme i pazim, ako ima potrebe za tim."

„Sjajno. Predivno." Met uzdahnu od olakšanja. Ženama je uvek drago da iskoriste priliku da obrazuju dečake dok su mali; Met je bio čvrstog stava da one pretpostavljaju kako ih mogu obrazovanjem sprečiti da izrastu u muškarce, samo ako se dovoljno potrude. „Daću ti nešto novca. Možeš da odeš u grad i da nađeš neku gostionicu."

„Bila sam u gradu", odgovori mu Sitejl. „Sve gostionice kao da su već dupke pune."

„Naći ću mesta za tebe", obeća Met. „Samo pazi na Olvera. Kada dođe vreme za to i kada nađem nekoga da otvori kapije, reći ću im da te pošalju u Ilijan kako bi mogla da nađeš svog supruga."

„Dogovoreno", reče mu Sitejl. Onda se pokoleba i baci pogled ka severu. „Dakle... ostale su otišle?"

„Da.“ Daleko im lepa kuća.

Ona klimnu, delujući kao da pomalo žali zbog toga. Možda ipak nije počela da naređuje njegovim ljudima da spremaju ručak zato što joj je smetalo da ih gleda kako lenstvuju. Možda je tražila nešto čime će sebi skrenuti misli.

„Žao mi je", kaza joj Met, „zbog onoga što ti se dogodilo."

„Prošlost je prošlost", odgovori ona. „A ja moram da je ostavim na miru. Nije trebalo da tražim da vidim predmet koji nosiš. Zbog ovih proteklih nekoliko nedelja, zaboravila sam gde mi je mesto."

Met klimnu, pa se pozdravi s njom i ode da potraži Olvera. A nakon toga, zaista bi trebalo da promeni kaput. A takođe će se, plamen ga spalio, obrijati. Ljudi koji ga traže mogu ga krvavo ubiti ako baš hoće. Boje da bude zaklan, nego da trpi taj svrab.

Elejna se lagano šetala kroz dvorski Vrt praskozorja. Njena majka je oduvek najviše volela upravo taj manji vrt, uređen na krovu istočnog krila palate. Bio je opkoljen belom ogradom isklesanom u kamenu, dok se iza njega prostirao jedan veći, zakrivljeni zid.

Elejni se odatle pružao pogled na čitav grad. Prethodnih godina više je volela donje vrtove upravo zbog toga što su joj bili utočište. U jednom od tih vrtova upoznala je i Randa. Prinese ruku trbuhu. Mada se oseća kao da je ogromna, tek sada se vidi da je u drugom stanju. Nažalost, morala je da naruči da joj sašiju potpuno nove haljine. Verovatno će to morati opet u predstojećim mesecima. Kakva gnjavaža.

Elejna nastavi da se šeta po vrtu na krovu. U saksijama je cvetalo ružičasto i belo cveće. Njihovi cvetovi nisu bili ni izbliza krupni koliko bi trebalo, a već su počeli da venu. Baštovani se žale kako ništa ne pomaže. Izvan grada, trava i korov uveliko venu, a polja i usevi deluju zabrinjavajuće smeđe.

Bliži se, pomislila je Elejna. Nastavila je da se šeta po prolećnoj travi, uređenoj i pokošenoj. Baštovanski napori nisu bili baš bez ikakvog učinka. Tu je trava mahom zelena, a u vazduhu se oseća miris ruža koje se penju uz zid. Na njima ima smeđih tačaka, ali jesu procvetale.

Sredinom vrta tekao je potočić, pažljivo omeđen rečnim kamenjem. Taj potok teče samo kada ona dolazi u vrt; voda mora da se donosi u cisterne.

Elejna zastade kod još jednog vidikovca. Kraljica ne može da bude u osami kao što je to mogla kći naslednica. Birgita joj priđe. Prekrstila je ruke preko crvenim kaputom pokrivenih nedara i pogledala Elejnu.

„Šta je bilo?“, upita Elejna.

„Izložena si“, odgovori joj Birgita. „Bilo ko s lukom i oštrim pogledom mogao bi da vrati ovu zemlju u Rat za nasleđe."

Elejna prevrnu očima. „Bezbedna sam, Birgita. Ništa mi se neće desiti."

„O, onda se izvinjavam", ravnim glasom odbrusi Birgita. „Izgubljeni su na slobodi i besni na tebe, Crni ađah je nesumnjivo popenio zbog toga što si zarobila njihove uhode, a takođe si ponizila razne velmože koje su pokušale da ti otmu presto. Očigledno nisi ni u kakvoj opasnosti. U tom slučaju, odoh ja da ručam."

„Slobodno možeš", prasnu Elejna. „Zato što jesam bezbedna. Min je imala predviđanje. Moja deca će se roditi živa i zdrava. Birgita, Min nikada ne greši."

„Min je kazala da će se tvoja deca roditi živa i zdrava", odvrati Birgita. „A ne da ćeš ti biti zdrava kada se budeš porađala."

„A kako će se inače roditi?“