Tornjevi ponoći

Ranije nisam ovoliko psovao, pomisli Ituralde. To je zbog onog mladića, Ponovorođenog Zmaja. Rand al’Tor je Ituraldeu obećao neke stvari - nešto mu je obećao jasno i glasno, dok su pak druga obećanja bila nagoveštena. Obećanja da će zaštititi Arad Doman od Seanšana. Obećanja da će Ituralde preživeti umesto da pogine opkoljen Seanšanima. Obećanja da će on dobiti nešto da radi, nešto važno, nešto ključno. Nešto nemoguće.

Zadrži Senku. Bori se sve dok pomoć ne stigne.

Nebo se opet zamrači, a Ituralde zamače u zapovednički paviljon, koji je imao drveni krov kao predostrožnost protiv opsadnog oružja. Pribojavao se raštrkanog sitnijeg kamenja, a ne lešina. Ljudi su se razbežali da pomognu u spuštanju ranjenika u donji logor, gde je manje-više bezbedno, a odatle preko ravnice u Maradon. Radžabi je predvodio taj posao. Mišićavi čovek je imao vrat debeo kao desetogodišnji jasen i ruke bezmalo iste takve. Sada šepa kada hoda, pošto je u borbama povredio nogu, pa su mu je morali odseći u kolenu. Aša’man ga je Izlečio najbolje što je umeo, pa on sada hoda pomoću drvene noge. Odbio je da se povuče kroz kapije s teškim ranjenicima, a Ituralde ga nije naterao na to. Dobar zapovednik se ne odbacuje samo zbog jedne rane.

Jedan mladi niži zapovednik lecnu se kada lešina tresnu o krov paviljona. Taj zapovednik - Zel - nije bio domanske bakrene puti, mada je nosio veoma domanske brkove i mladež u obliku strele na obrazu.

Neće moći još dugo da zadržavaju Troloke - ne s njihovim brojčanim stanjem. Ituralde će morati da se povuče, korak po korak, dublje u Saldeju, dalje prema Arad Domanu. Čudno kako se uvek povlači prema svojoj domovini. Najpre s juga, a sada sa severoistoka.

Arad Doman će biti smrvljen između Seanšana i Troloka. Mladiću, bolje bi ti bilo da održiš reč.

Nažalost, ne može da se povuče u Maradon. Tamošnji Saldejci jasno su stavili do znanja kako Ituraldea - i Ponovorođenog Zmaja - smatraju zavojevačima. Krvave budale. Dobro, makar ima priliku da uništi one opsadne sprave.

Još jedno telo tresnu na krov zapovedničkog paviljona, ali krov izdrža. Sudeći po smradu - a u nekim slučajevima i po rasprskavanju - tih mrtvih Troloka, nisu odabrali sveže leševe za taj napad. Uveren da će se njegovi zapovednici postarati za svoje dužnosti - sada nije trenutak da im se meša u posao - Ituralde sklopi ruke iza leđa. Videvši ga, vojnici i u paviljonu i iznad njega malčice se ispraviše. I najbolji planovi traju samo dok prva strela ne pogodi svoj cilj, ali odlučan i nepokolebljiv zapovednik svojim držanjem može da nametne red haosu.

Iznad njega, oluja se komešala, a srebrno-crni oblaci podsećali su na garavi kazan iznad vatre, sa delićima čelika koji prosijavaju kroz skorenu garež. Bilo je to neprirodno. Neka njegovi ljudi vide kako se on ničega od toga ne boji, čak ni kada leševi padaju po njima.

Ranjenike su lagano odnosili, a ljudi su počeli da dižu donji logor i da se pripremaju da ga pomere još više unazad. Njegove lukonoše i samostrelci i dalje su odapinjali strele, a kopljanici su bili spremni duž grudobrana. Na raspolaganju mu je i pozamašan odred konjice, ali njih ne može da koristi na brdu.

Oni katapulti, ako ih ostavi na miru, pobiće mu ljude krupnim i sitnim stenama - ali Ituralde namerava da ih pre toga spali, služeći se Aša’manima ili odredom koji će napasti pomoću zapaljenih strela, prolazeći kroz kapiju.

Kad bih samo mogao da se povučem u Maradon.

Ali tamošnji saldejski velmoža odbija da ga pusti u grad; ako bi se Ituralde povukao tamo, Troloci bi ga uhvatili između gradskih zidina i zgazili.

Krvave, krvave budale. Kakvi to glupači odbijaju da pruže utočište ljudima - i to kada im na vratima kuca čitava vojska Nakota Senke?

„Hoću procenu štete", reče Ituralde poručniku Nilsu. „Pripremi lukonoše za napad na one opsadne sprave i povedi dva Aša’mana na dužnosti. Prenesi kapetanu Kridinu da drži na oku Troloke koji napadaju preko Gaza. Nakon ovog napada katapultima, napeće se dvostruko više, pretpostavljajući da smo u pometnji."

Mladić klimnu i požuri odatle u trenutku kada Radžabi došepa u paviljon, češkajući se po širokoj bradi. „Bio si u pravu u vezi sa onim katapultima. Zaista su ih namestili da nas napadnu."

„Pokušavam da uvek budem u pravu", odgovori Ituralde. „Kada nisam u pravu, onda gubimo."

Radžabi zastenja u odgovor. Iznad njih je ona oluja ključala. Ituralde je u daljini čuo troločke uzvike. Ratni bubnjevi su dobovali. Ljudi su vikali.

„Nešto nije u redu“, kaza Ituralde.

„Čitav ovaj krvavi rat nije u redu“, odvrati Radžabi. „Ne bi trebalo da smo mi ovde, već Saldejci. I to čitava njihova vojska, a ne samo nekoliko konjanika koje nam je gospodar Zmaj dodelio."

„Ne samo to“, reče Ituralde, šestareći pogledom po nebu. „Zašto lešine, Radžabi?"

„Da bi nas obeshrabrili.“