Tornjevi ponoći

Gvožđe, pomislio je Met, proklinjući svoju glupost. Okrenu ašandarei, služeći se stranom okovanom gvoždem. Zadrhta kada vide da je elfinska krv na podu počela da se puši. Pretvarala se u belu paru, kao što je ona u drugoj odaji, ali ova je sadržala neke oblike. Podsećali su na izvitoperena lica, koja se na tren pojavljuju i urlaju pre nego što nestanu.

Plamen ih spalio! Ne sme dozvoliti da mu popusti pažnja. Ima druge kockice. Gurnu ruku u džep, ali jedan Elfin iskoči iz senki kao da će mu zgrabiti kaput.

Met okrenu oružje i gvoždem udari mušku lisicu u lice. Smrvio je kost i odbacio tog stvora u vazduh kao da je zavežljaj granja.

Okruži ih siktanje i režanje. Oči su se pomerale u mraku, odražavajući svetlost baklji. Elfini su se kretali, zaogrnuti crnilom, opkoljavajući Meta i drugu dvojicu. Met opsova, pa zakorači u smeru Elfina kojeg je udario.

„Mete!“, viknu Tom, hvatajući ga za kaput. „Ne možemo da zađemo među njih.“

Met se pokoleba. Činilo mu se da je smrad pred njim sve snažniji, smrad životinja. Senke su se na sve strane kretale, sada sve srditije, dok je njihov šapat postao besan i izmešao se s kevtanjem.

„Oni upravljaju tamom“, reče Noel. Stajao je leđima uz leđa s Metom i Tomom, na oprezu. „Ona žuta svetla služe da nam skrenu pažnju; između njih su razmaci i zaklonjene niše. To je sve varka.“

Met je osećao kako mu srce brzo kuca. Varka? Ne, ne samo varka. Ima nečeg neprirodnog u tome kako se ta stvorenja kreću u senkama. „Plamen ih spalio", reče Met, pa se otrgnu od Toma ali ipak nije odjurio u mrak.

„Gospodo", kaza im Noel. „Pripremite oružje..."

Met se osvrnu. Dvostruki talas Elfina izronio je iz senki i pošao na njih - prva skupina je išla na sve četiri ispred druge. Drugi talas je bio naoružan onim opakim bronzanim noževima.

Senke iz dubina prostorije kao da su se pružale prema Elfinima, sklapajući se oko Meta i njegove družinice. Srce mu je zakucalo još brže.

Elfinima su oči blistale, a oni koji su hodali na sve četiri zatrčali su se napred. Met zamahnu kada Elfini stigoše do njega, ali se oni razdvojiše i baciše u stranu, ometajući ga.

Iza!, pomislio je Met uplašeno. Iz tame je iskočila još jedna skupina Elfina.

Met se okrenu prema njima i zamahnu. Oni ustuknuše pre nego što ih pogodi. Svetlosti! Ima ih na sve strane, izviru iz mraka i približavaju se tek toliko da postanu opasni po njih, a onda uzmiču.

Tom izvadi dva bodeža i baci ih, dok je Noel držao svoj kratki mač u pripravnosti, a drugom rukom mahao bakljom, dok mu je gvoždem okovani štap bio pred nogama. Jedan od Tomovih noževa sevnu, tražeći meso, ali promaši i odlete u tamu.

„Ne traći noževe!“, viknu Met. „Krvavi kozji sinovi, pokušavaju da te nateraju da ih protraćiš!“

„Opsedaju nas!“, procedi Noel. „Ubrzo će nas nadvladati. Moramo da se sklonimo odavde!"

„Kuda?“, žurno upita Tom. Opsova kada se dva Elfina pojaviše iz senki noseći koplja s bronzanim glavama. Uperiše ih, primoravajući Meta, Toma i Noela da ustuknu.

Nema vremena za kockice. Svejedno će ih oteti. Met otvori uprtnjaču i izvuče cvet noći. „Kada ovo prasne, sklopiću oči i okrenuti se u mestu."

„Šta?“, izusti Tom.

„Već je jednom uspelo!", odvrati Met, pa zapali cvet noći i baci ga što je jače mogao u mrak. Izbroja do pet i prasak koji nakon toga usledi uzdrma čitavu odaju. Njih trojica skrenuše poglede, ali raznobojni blesak beše toliko silan da su ga videli kroz sklopljene kapke.

Elfini vrisnuše od bola, a Met začu zveket metala kako je oružje padalo po podu. Nema sumnje da su digli ruke da zaštite oči.

„Evo nas!“, viknu Met, okrećući se u mestu.

„Ovo je plameno suludo", kaza Tom.

Met se okretao, pokušavajući da stekne osećaj. Gde mu je ta sreća? „Onuda!", viknu, pokazujući u nasumice odabranom smeru.

Otvori oči taman na vreme da preskoči Elfina koji se zgrčio na tlu. Noel i Tom pođoše za njim, a Met ih povede pravo u mrak. Pojurio je toliko ispred njih da je jedva video svoje prijatelje kada bi se osvrnuo. Nije mogao da razmišlja ni o čemu sem o onim žutim linijama.

O, krvavi pepeo, pomislio je. Ako me sreća sada izneveri...

Uleteše u petostrani hodnik, a mrak oko njih nestade. Iz one prostorije nisu mogli da vide taj hodnik, ali eto ga.

Tom podvrisnu. „Mete,vunoglavi čobanine! Samo zbog ovoga - pustiću te da sviraš moju harfu!"

„Neću da sviram tvoju krvavu harfu", odvrati mu Met, osvrnuvši se. „Ali možeš da me častiš s nekoliko krčaga kada izađemo odavde."

Iz mračne sobe čulo se vrištanje i kreštanje. To je jedna varka koju je potrošio; sada će očekivati cvetove noći. Birgita, bila si u pravu, pomislio je. Verovatno si nekoliko puta prošla pored hodnika koji ti je bio potreban, a da nisi ni shvatila da je svega nekoliko stopa od tebe.