Tornjevi ponoći

Met je zavijao, a šešir mu je pao niz leđa dok je gledao kroz jedno preostalo suzama zamagljeno oko u tamu iznad sebe. Očna duplja kao da mu je gorela! Plamtela! Osećao je kako mu se krv i sluz suše na licu, pa ljušte dok on vrišti. Elfini dublje udahnuše, delujući pijano.

Met vrisnu poslednji put. Onda stisnu pesnice i stisnu zube, mada nije mogao a da ne zaječi tiho - da ne zareži od besa i bola - i to duboko, iz grla. Jedan elfinski mužjak skljoka se na pod, kao da je ophrvan. Upravo je on izvadio Metovo oko. Držao ga je u šakama, skupljenim oko njega. Ostali se oteturaše, prilazeći stubovima ili zidovima i naslanjajući se na njih.

Noel pritrča Metu, a Tom mu opreznije priđe, i dalje noseći Moirainu u naručju.

„Mete?“, upita Noel.

Zuba i dalje stisnutih od bola, Met primora sebe da pruži ruku i zgrabi svoj šešir s belog poda. Plamen ga spalio, šešir im neće ostaviti. To je krvavo dobar šešir.

Diže se na noge i zatetura.

„Mete, to je oko...“, zausti Tom.

„Nije bitno", odvrati Met. Plamen me spalio kolika sam budala. Krvava kozoglava budala. Jedva da je bio u stanju da razmišlja od bola.

Drugo oko treptalo mu je od suza. Zaista izgleda kao da je ostao bez pola svetlosti sveta. Kao da gleda kroz neki prozor napola zacrnjen. Uprkos zaslepljujućem bolu u levoj očnoj duplji, činilo mu se kao da bi trebalo da otvori to oko.

Ali ne može. Više ga nema. I nema tog usmeravanja koje Aes Sedai mogu da izvedu koje će mu ga vratiti.

Nabi šešir na glavu, prkosno zanemarujući bol. Naheri obod na levu stranu, zaklanjajući praznu očnu duplju, pa se sagnu i pokupi svoj ašandarei, teturajući se ali ipak uspevajući u tome.

„Trebalo je da ja platim", ogorčeno reče Tom. „Ne ti, Mete. Ti nisi ni hteo da pođeš."

„Bio je to moj izbor", odgovori mu Met. „A svejedno sam to morao. To je jedan od odgovora koji su mi Aelfini saopštili kada sam prvi put ovamo došao. Rekli su mi da ću morati da se odreknem polovine svetlosti sveta da bih spasao svet. Krvave zmije."

„Da bi spasao svet?" upita Tom, gledajući Moirainino spokojno lice, dok joj je telo bilo umotano u plašt sa zakrpama. Uprtnjaču je ostavio na podu.

„Ona još mora nešto da uradi“, odgovori Met. Bol se malo povukao. „Potrebna nam je, Tome. Plamen me spalio, ali to verovatno ima nekakve veze s Random. Bilo kako bilo, ovo je moralo da se dogodi."

„A da nije?“, upita Tom. „Ona je kazala da je videla..."

„Nije bitno", prekinu ga Met i krenu prema dovratku. Elfini su i dalje ophrvani. Gledajući te njihove izraze, čovek bi pomislio da su oni ostali bez očiju! Met diže uprtnjaču na rame, ostavljajući Tomovu na podu. Ne može da nosi dve, a da i dalje može da se bori.

„Sada sam nešto video", kaza Noel, gledajući prostoriju i stvorenja u njoj. „I kladim se da to nijedan drugi čovek nikada nije video. Da ih pobijemo?"

Met odmahnu glavom. „To bi moglo da raskine našu pogodbu."

„Hoće li je poštovati?", upita Tom.

„Ne ako budu mogli da se izvuku od toga", odgovori Met pa se opet lecnu. Svetlosti, što ga boli glava! Pa, ne može da sedi i da plače kao da je ostao bez omiljenog ždrebeta. „Hajdemo."

Izađoše iz velike dvorane. Noel je nosio baklju, mada je nevoljno ostavio štap za sobom, oslanjajući se na kratki mač.

Ovoga puta nije bilo dovrataka u hodniku, a Met je čuo Noela kako gunđa zbog toga. Osećao je da tako treba. Zahtevao je prav put nazad. Elfini su lažovi i varalice, ali izgleda da su lažovi i varalice kao Aes Sedai. Met je ovoga puta pažljivo sročio svoje zahteve, umesto da trtlja šta god da mu padne na pamet.

Hodnik je bio dugačak. Noel je postajao sve uznemireniji. Met je išao napred, koračajući kao da prati dobovanje u lobanji. Kako li će to što je ostao bez jednog oka promeniti način na koji se bori? Moraće da bude pažljiviji s levom stranom. A sada će mu biti teško i da oceni daljinu. Zapravo, već sada ima nevolje s tim - teško mu je da oceni gde su zidovi i pod.

Tom je Moirainu grlio kao škrtica zlato. Šta je ona njemu? Met je pretpostavljao da je Tom pošao iz istog razloga kao on - zato što je smatrao da je to nešto što se mora uraditi. Met nije očekivao da će videti tu nežnost na Tomovom licu.

Hodnik se naglo završavao petostranim dovratkom. Prostorija iza njega izgleda da je bila ona s rastopljenim grumenom na podu. Nisu se videli nikakvi tragovi borbe, niti krv na podu. Met duboko udahnu i povede kroz dovratak. Obuze ga napetost kada tu ugleda Elfine, kako čuče ili stoje u senkama, sikćući i režeći. Nisu se mrdali, niti napadali, premda su neki od njih tiho kevtali. Zbog senki su još više ličili na lisice. Ako Met pogleda pravo u nekoga od njih, skoro da ih može zameniti za obične muškarce i žene, ali način na koji se kreću u tami, ponekad na sve četiri... Nema ljudskog bića koje tako hoda, s tom spremnom napetošću okovanog grabljivca. Kao neki besan pas kojeg taraba deli od tebe i koji je željan i spreman da te zakolje.