Tornjevi ponoći

Cvet noći prasnu, a prasak odjeknu kroz hodnike. Nije bio ni izbliza snažan kao prasak onoga valjka. Met se usudi da se osvrne, pa ugleda dim i varnice kako lete kroz tunel. Vatra je usporila Aelfine, ali ubrzo su smeliji članovi njihove družine kliznuli kroz dim.

„Možda možemo da pregovaramo!", prodahta Tom.

„Deluju previše besno!", kaza Noel.

„Mete", reče mu Tom, „pomenuo si da su znali za tvoje oko. Odgovorili su ti na pitanje o njemu."

„Kazali su mi da ću se krvavo odreći pola svetlosti sveta", odgovori mu Met, dok mu je u lobanji i dalje tutnjalo. „Nisam želeo to da znam, ali svejedno su mi kazali."

„Šta su ti još rekli?", upita Tom. „Da li su ti rekli nešto što nam može biti nekakav nagoveštaj? Kako si se poslednji put izvukao odavde?"

„Izbacili su me", odgovori Met.

Oni ostali uleteše u još jednu prostoriju - bez dovratka - pa onda izjuriše kroz levi izlaz. Ono što je Tom kazao bilo je tačno. Verovatno moraju da se vrate. Ali ne mogu, pošto im je ono gnezdo otrovnica tako blizu za petama.

„Izbacili su me kroz dovratak koji vodi u aelfinsku zemlju", zadihano reče Met. „Vodi do podruma u Kamenu Tira.“

„Onda možda možemo to da nađemo!", kaza Tom. „Tvoja sreća, Mete. Neka nas odvede u zemlju Aelfina."

To možda i upali. „U redu", kaza on, pa sklopi oko i zavrte se.

Met upre prstom u jednom smeru i otvori oko. Prst mu je bio uprt pravo prema gomili Aelfina koji su niz hodnik vijugali prema njima.

„Krvavi pepeo!", opsova Met, pa se okrenu i otrča dalje od njih, nasumice birajući hodnik.

Tom mu se pridruži, ali delovao je veoma iznureno. Met bi mogao da uzme Moirainu od njega na neko vreme, ali Tom je toliko umoran da neće ni moći da se bori. Aelfini će ih iznuriti do smrti, kao što su izmorili Birgitu pre svih onih stoleća.

U narednoj prostoriji Tom se zatetura i stade, pogurivši se, premda je i dalje čvrsto držao Moirainu. Baš kao sve ostale odaje, i ova je imala četiri izlaza. Ali jedini bitan vodio je pravo prema Aelfinima. A tuda ne mogu da pođu.

„Ova igra ne može da se dobije", prodahta Tom. „Čak i kada varamo, ne može da se dobije."

„Tome...", žurno kaza Met. Pruži Tomu ašandarei, pa prihvati Moirainu. Tako je lagana. I dobro je što je tako, inače Tom ne bi izdržao toliko koliko je izdržao.

Noel ih pogleda, pa pogleda niz hodnik. Aelfini će ih sustići za nekoliko trenutaka. Noel pogleda Meta pravo u lice. „Daj mi tvoju uprtnjaču. Potrebni su mi ti cvetovi noći."

„Ali..."

„Nema rasprave!", odvrati Noel. Pritrča i zgrabi jedan cvet noći. Fitilj mu je bio veoma kratak. Zapali ga i baci u hodnik. Aelfini su bili dovoljno blizu da je Met čuo njihovo vrištanje i siktanje kada su ugledali vatromet.

Prasak se začu i žiške sevnuše iz hodnika, osvetljujući mračnu prostoriju. Kada žiške proleteše blizu jednog od stubova pare koji su se dizali u vazduh, para ustuknu od plamena. U vazduhu se osećao jak miris dima i sumpora. Svetlosti, očna duplja mu opet dobuje od bola.

„A sada, Mete", reče mu Noel, dok je Metu još zvonilo u ušima od praska, „daj mi uprtnjaču."

„Šta to radiš?", zabrinuto upita Met dok je Noel prihvatao torbu, vadeći iz nje poslednji cvet noći.

„Uviđaš ti to, Mete", odgovori mu Noel. „Potrebno nam je još vremena. Moraš da pobegneš dovoljno daleko od ovih guja da bi mogao nekoliko puta da se vratiš i da pustiš da te sreća izvuče odavde."

Noel klimnu ka jednom hodniku. „Hodnici su uzani. To su dobra uska grla. Čovek tu može sam da stoji i da se istovremeno bori protiv samo jednog ili dvojice neprijatelja. Mogao bi da izdrži možda nekoliko minuta."

„Noele!", viknu Tom šišteći od iznurenosti dok je, oslanjajući se rukama na kolena, stajao pored Metovog ašandareija oslonjenog uza zid. „Ne možeš to da uradiš."

„Da, mogu", odvrati Noel. On priđe hodniku iza kojeg su se Aelfini okupljali. „Tome, ti nisi u stanju da se boriš. Mete, ti si čovek čija sreća može da nađe izlaz odavde. Ni jedan ni drugi ne možete da ostanete. Ali ja mogu."

„Nećemo moći da se vratimo po tebe", sumorno reče Met. „Čim se vratimo nazad, ovo plameno mesto odvešće nas nekud drugde."

Noel ga pogleda, a na njegovom licu oprljenom suncem i vetrom video se izraz odlučnosti i rešenosti. „Znam. To je cena, Mete. Znali smo da će ovo mesto od nas tražiti da platimo cenu. Pa, video sam mnogo stvari i uradio mnogo stvari. Istrošen sam, Mete, i to previše. Ovo je dobro mesto da dočekam svoj kraj."

Met se uspravi, podiže Moirainu, pa klimnu Noelu u znak poštovanja. „Hajdemo, Tome."

„Ali..."

„Hajdemo?, podviknu Met i pojuri prema jednom dovratku. Tom se pokoleba pa opsova i potrča za njim, u jednoj ruci noseći Metovu baklju a u drugoj njegov ašandarei. Noel priđe hodniku iza njih, dižući kratki mač. Oblici su promicali kroz dim ispred njega.

„Mete", doviknu mu Noel, osvrćući se.

Met mahnu Tomu da produži, a on zastade i osvrnu se.

„Ako ikada sretneš nekog Malkijerca“,kaza mu Noel, „reci mu da je Džain Lakonogi umro čistom smrću."

„Hoću, Džaine", odgovori mu Met. „Svetlost te saklonila."