Tornjevi ponoći

Noel se opet okrenu da se suoči sa Aelfinima, a Met ga ostavi. Opet se začu prasak cveta noći, a onda Met ču i Noelov glas kako odjekuje niz hodnik dok je on urlao borbeni poklič, koji nije bio ni na jednom jeziku za koji Met zna.

On i Tom uđoše u drugu odaju. Tom je plakao, ali Met ni suzu nije pustio. Noel će umreti časno. Met bi nekada mislio da su to gluposti - šta će ti čast ako si mrtav? Ali sada mu je u glavi previše vojničkih uspomena i previše je vremena proveo s ljudima koji se bore i krvare radi časti da bi sada tek tako odbacio takve predstave.

On zatvori oči i poče da se okreće u mestu, skoro gubeći ravnotežu zbog Moirainine težine. Odabra jedan smer i otkri da se okrenuo u smeru odakle su došli. Pojuri niz hodnik, a Tom pođe za njim.

Kada stigoše do kraja tog hodnika, on se nije završio prostorijom u kojoj su ostavili Noela. Ova prostorija je bila okrugla i ispunjena žutim stubovima, isklesanim tako da liče na ogromne loze koje se uvrću jedna oko druge i u središtu im je otvoreni valjkasti prostor. Izuvijane podne svetiljke nosile su bele kugle koje su prostoriju obasjavale mekom svetlošću, a pod je bio popločan šarom u vidu belih i žutih pruga, koje se spiralno šire iz središta odaje. Osećao se oštar miris suve zmijske kože.

Metrime Kautone, nisi ti heroj, pomislio je osvrćući se. Taj čovek kojeg si ostavio - on je heroj. Svetlost te obasjala, Noele.

„Šta sada?“, upita Tom. Izgleda da je malo povratio snagu, pa mu je Met vratio Moirainu i uzeo svoje koplje. U toj prostoriji bila su samo dva dovratka - jedan iza njih i jedan tačno s druge strane odaje. Ali Met se okrenu u mestu, svejedno sklopivši oko. Sreća ga upre prema dovratku nasuprot onom kroz koji su ušli.

Prođoše tuda. Prozori u tom hodniku gledali su na prašumu i videlo se da se sada nalaze u ravni s tlom. Met je povremeno viđao ona tri tornja. Mesto gde su bili pre svega nekoliko trenutaka - mesto gde Noel krvari.

„Ovde si dobio svoje odgovore, zar ne?“, upita Tom.

Met klimnu.

„Misliš li da bih i ja mogao da ih dobijem?" upita Tom. „Tri pitanja. Odgovor na šta god poželim..."

„Ne želiš ih“, reče mu Met, navlačeći obod šešira preko lica. „Veruj mi kad ti kažem da ih ne želiš. To nisu odgovori. To su pretnje. Obećanja. Mi...“

Tom zastade pored njega. Moiraina je počela da se meškolji u njegovom naručju. Tiho je zaječala, očiju i dalje sklopljenih - ali Met se nije zbog toga ukipio.

Ispred sebe je video još jednu okruglu žutu prostoriju. U sredini te prostorije nalazio se dovratak od crvenog kamena. Ili makar ono što je od njega ostalo.

Met opsova i potrča napred. Pod je bio zastrt komađem crvenog stenja. Met zaječa, pa ispusti koplje i uze nekoliko parčadi, dižući ga s poda. Nešto je smrskalo dovratak, nekakav silan udarac.

Tom sede blizu ulaza u prostoriju, držeći Moirainu koja se budila iz nesvesti. Delovao je iznureno. Ni jedan ni drugi više nemaju uprtnjače; Met je svoju dao Noelu, a Tom je svoju ostavio. A ta soba je ćorsokak, pošto iz nje ne vodi nijedan dovratak.

„Plamen spalio ovo mesto!“, viknu Met i strgnu šešir s glave, gledajući pravo u beskrajnu tamu iznad sebe. „Plamen vas sve spalio, zmije i lisice! Mračni vas odneo, sve na kamaru. Uzeli ste mi oko, uzeli ste Noela. To vam je dovoljna cena! To je previsoka cena! Zar život Džaina krvavog Lakononog nije dovoljan da vas utoli, čudovišta jedna!“

Reči mu odjeknuše i zamreše, ali odgovora na njih nije bilo. Stari zabavljač čvrsto sklopi oči, grleći Moirainu. Delovao je poraženo i samleveno. Šake su mu se crvenele i bile su pune plikova od one pare iz koje ju je izvukao, a rukavi kaputa bili su mu nagoreli.

Met se očajnički osvrnu. Pokuša da se zavrti, sklopivši oko, pa upre prstom. Kada otvori oko, vide da pokazuje središte prostorije. Skršeni dovratak.

Tada je osetio kako nada u njemu umire.

„Momče, bio je to dobar pokušaj", kaza mu Tom. „Bili smo dobri. Bolji nego što bi se očekivalo."

„Neću da odustanem", odvrati Met, pokušavajući da prkosi potištenosti koju je osećao. „Mi... vratićemo se putem kojim smo došli i naći stazu što će nas odvesti do mesta između Aelfina i Elfina. Pogodba kaže da moraju da ostave otvoren taj prolaz. Tuda ćemo izaći odavde, Tome. Plamen me spalio ako ću ovde da umrem. Još si mi dužan nekoliko krčaga piva."

Tom otvori oči i nasmeši se, ali nije ustajao. Odmahnu glavom, a oni dugi brkovi zanjihaše se, pa onda pogleda Moirainu.

Njene oči zatreptaše i otvoriše se. „Tome", prošapta ona smešeći se. „Učinilo mi se da sam ti čula glas."

Svetlosti, njen glas u Metu pobudi sećanja - na druga vremena. Davna.

Ona ga pogleda. „I Met. Dragi Metrim. Znala sam da ćete doći po mene. Obojica. Volela bih da niste, ali znala sam da hoćete..."

„Odmaraj se, Moiraina", tiho joj kaza Tom. „Odlazimo odavde za dva trenutka, tek koliko ti treba da prevučeš prstima po harfi."

Met je pogleda, kako tu bespomoćno leži. „Plamen me spalio. Neću dozvoliti da se sve ovo ovako završi!"