Tornjevi ponoći

„Oni dolaze, momče", reče mu Tom. „Čujem ih.“

Met se okrenu i pogleda kroz dovratak. Video je ono što je Tom čuo. Elfini se šunjaju kroz hodnik, vijugavo i smrtonosno. Smeše se, a on vidi njihove sekutiće nalik na očnjake kako štrče iz tih osmeha. Ne bi se razlikovali od ljudi, da nije tih zuba. I tih očiju. Tih neprirodnih očiju. Kretali su se sklisko. Grozno i željno.

„Ne“, prošapta Met. „Mora da postoji neki način." Razmisli, kazao je samome sebi. Mete, budalo jedna. Mora da postoji nekakav izlaz. Kako si prošli put pobegao? Noel ga je to pitao. To nije bilo od pomoći.

Tom je skinuo harfu s leđa, izgledajući potpuno očajno. Zasvira. Met prepozna pesmu. Bili su to „Slatki šapati sutrašnjice". Žalosna pesma, koja se svira za mrtve. Bila je prelepa.

Za divno čudo, ta muzika kao da je smirila Aelfine. Usporili su, a oni u prvim redovima počeli su da se njišu prateći melodiju dok su hodali. Oni znaju. Tom svira za sopstvenu sahranu.

„Ne znam kako sam prošli put izašao", prošapta Met. „Bio sam u nesvesti. Probudio sam se obešen. Rand me je spustio."

Prinese ruku ožiljku. Odgovori koje su mu Aelfini dali ništa mu nisu otkrivali. Znao je za Kćer Devet meseca, znao je za odricanje polovine svetlosti sveta. Znao je za Ruidean. Sve je to imalo smisla. Nema rupa. Nema pitanja.

Izuzev...

Šta su ti Elfini dali?

„Kad bi bilo po mome", prošapta Met, zureći u nadolazeće Aelfine, „hteo bih da se ove rupe popune."

Aelfini su klizili napred, u onoj žutoj odeći, obmotanoj oko tela. Tomova muzika splitala se i odjekivala kroz vazduh. Stvorenja su se približavala laganim i sporim korakom. Znaju da su se sada dokopali svog plena.

Dva Aelfina na čelu nosili su mačeve od blistave bronze, s kojih je kapala krv. Jadni Noel.

Tom zapeva. „O, kako dugi behu ljudski dani. Kada je čovek hodio po razvaljenoj zemlji."

Met je slušao pesmu, a sećanja su mu se rascvetavala u glavi. Tomov glas nosio ga je u davne dane. Dane u njegovim sećanjima, dane u tuđim sećanjima. Dane kada je ginuo, dane kada je živeo, dane kada se borio i kada je pobeđivao.

„Hoću da te rupe budu napunjene..." prošapta Met sebi u bradu. „To sam kazao. Elfini su mi udovoljili i dali su mi sećanja koja zapravo nisu moja."

Moiraina opet sklopi oči, ali se smešila dok je slušala Tomovu muziku. Met je mislio da Tom svira Aelfinima, ali sada se zapitao da li on to možda zapravo svira Moiraini. Poslednja, setna pesma zbog neuspelog pokušaja spasavanja.

„Plovio je dokle god čovek može da jedri", pevao je Tom zvonkim i prelepim glasom. „I nikada nije zaželeo da ga strah poštedi."

„Hteo sam da se one rupe popune", ponovi Met, „pa su mi dali ona sećanja. To mi je bio prvi dar."

„Jer strah je za čoveka neizreciva stvar. Čini ga bezbednim i daje mu smelosti žar!"

„Zatražio sam još nešto i ne znajući da to činim", govorio je Met. „Kazao sam da hoću da se oslobodim Aes Sedai i Moći. Za to su mi dali medaljon, još jedan poklon."

„Nemoj da te strah spreči da stremiš, jer ti strah daje volju da živiš!"

„I... i zatražio sam još nešto. Hteo sam da pobegnem od njih i da se vratim u Ruidean. Elfini su mi dali sve što sam zatražio. Pamćenje da mi popuni rupe. Medaljon da me oslobodi od Moći...“

I šta? Vratili su ga u Ruidean da bude obešen. Ali vešanje je bilo cena, a ne odgovor na njegove zahteve.

„Hodaću ovim razrovanim drumom", pevao je Tom sve glasnije, „i nosiću teško breme!"

„Dali su mi još nešto", prošapta Met, gledajući ašandarei u svojim rukama dok su Aelfini počinjali da glasnije sikću.

Ovako je naš sporazum zapisan; saglasjeje postignuto.

To je bilo urezano u oružje. Na sečivu su bila dva gavrana, a u kopljištu su bile urezane reči na Starom jeziku.

Misao je vremena strela, a sećanje neprekinuto.

Zašto su mu to dali? To se nikada nije upitao. Ali nije tražio oružje.

Traženo je naplaćeno i predato.

Ne, nisam tražio oružje. Tražio sam izlaz.

I dali su mi ovo.

„Zato me napadnite svojim groznim lažima", zaurla Tom poslednje reči pesme. „Ja sam iskren čovek i gledaću vas u oči!“

Met okrenu ašandarei i zari ga u zid. Vrh potonu u ne-kamen. Svetlost se rasu oko sečiva, kuljajući kao krv iz rasečene vene. Met zavrišta i zari ga još dublje. Silni talasi svetlosti buknuše iz zida.

On povuče ašandarei pod uglom nadole, praveći zasek, pa onda naviše, izrezujući veliki obrnuti trougao svetlosti. Svetlost kao da je brujala dok se prelivala preko njega. Aelfini stigoše do dovratka pored Toma, ali zasiktaše i ustuknuše od silovitog blistanja.

Met završi tako što iseče vijugavu liniju niz središte trougla. Jedva je video šta radi, koliko je svetlost bila jarka. Deo zida ispred njega otpade i otkri blistavi beli prolaz koji kao da je bio usečen u čeliku.

„Ma neka sam...", prošapta Tom ustajući.