Tornjevi ponoći

Ali oni se drže svoje pogodbe. Nijedan nije napao, a Met je počeo da se oseća prilično samozadovoljno kada stigoše do druge strane te prostorije. Pobedio ih je. Prošlog puta prošli su bolje, ali to je bilo samo zato što su se borili kao kukavice, udarajući čoveka koji i ne zna da je tuča otpočela.

Ovoga puta je bio spreman. Pokazao im je da Metrim Kauton nije budala.

Uđoše u hodnik sa slabašno svetlećom belom parom ispod tavanice. Pod se sastojao od onih crnih preklopljenih trouglova, povijenih sa strane kao krljušt. Met poče lakše da diše kada uđoše u jednu od prostorija u kojima se para vrtložila iz uglova, mada ga je očna duplja i dalje bolela kao mošnice tek uškopljenog pastuva.

Zastade u središtu prostorije, ali onda nastavi dalje. Tražio je prav put. To će i dobiti. Ovoga puta nema šetanja napred-nazad. „Krv i krvavi pepeo! “, izusti Met, shvativši nešto dok je hodao.

„Šta je bilo?“, upita Tom, uplašeno dižući pogled s Moiraine.

„Kockice", odgovori Met. „Trebalo je da uključim u pogodbu i to da mi vrate moje kockice."

„Ali otkrili smo da ti nisu potrebne da bi nas vodio."

„Nije o tome reč",progunđa Met. „Volim one kockice." Opet natuknu šešir, gledajući hodnik pred sobom. Je li to primetio nekakav pokret? U daljini, desetak prostorija daleko? Ne, to mora da ga varaju senke i komešanje pare.

„Mete", reče mu Noel. „Pomenuo sam da moje znanje Starog jezika nije kao što je nekada bilo, ali mislim da sam razumeo ono što si kazao. Pogodbu koju si sklopio."

„Da?“, odgovori mu Met, slušajući ga s pola uva. Zar je opet pričao na Starom jeziku? Plamen ga spalio. A šta je ono niz hodnik?

„Pa", kaza Noel, „kazao si - kao deo pogodbe - nešto kao vi lisice ne možete da nas oborite, niti da pokušate da nas ubijete, ili nešto slično.“

„Vala jesam", odgovori Met.

„Mete, kazao si lisice", reče mu Noel. „Lisice ne mogu da nas povrede."

„I puštaju nas da prođemo."

„Ali šta je sa onim drugima?", upita Noel. „Aelfinima? Ako Elfini ne mogu da nas povrede, da li i Aelfini moraju da nas ostave na miru?"

Senke u dalekom hodniku pretvoriše se u prilike s dugim vijugavim bronzanim mačevima zakrivljenih sečiva. Visoke prilike, odevene u slojeve žute tkanine, s crnom pravom kosom na glavama. Bilo ih je na desetine i kretali su se s neprirodnom skladnošću, gledajući pravo preda se - očima čije su zenice bile uspravne.

Krv i krvavi pepeo!

„Bežite!" dreknu Met.

„Kuda?“, uplašeno upita Noel.

„Bilo kuda!“, prodra se Met. „Samo što dalje od njih!“

55 Ostavljen

Prasak odjeknu hodnicima, tako da čitava građevina zatutnja. Met se zatetura i nasloni na zid kako ne bi pao dok su dim i opiljci kamena šikljali iz otvora pored njega.

Proturi glavu i baci pogled niz hodnik dok su Tom i Noel trčali napred. Tom je nosio Moirainu, a Noel je odbacio baklju i izvadio bubanj kako bi pokušao da smiri Aelfine. To nije uspelo, pa se Met okrenuo valjcima koji prskaju i bukte i cvetovima noći.

Svetlosti, što su ti valjci smrtonosni! Video je aelfinske leševe razbacane po hodniku. Sjaktava koža bila im je pocepana i pokidana, a zlokobni dim dizao im se iz krvi. Drugi su skliznuli iz dovrataka i niša, probijajući se kroz dim. Hodali su na dve noge, ali izgledalo je kao da gmižu dok hodaju, vijugajući kroz hodnik, a njihovo siktanje bivalo je sve bešnje.

Met pojuri za Tomom i Noelom, dok mu je srce divlje lupalo. „Da li nas i dalje slede?“, doviknu mu Noel.

„A šta ti misliš?“, odvrati Met, sustižući drugu dvojicu. „Svetlosti, te zmije su brze!"

Met i druga dvojica uleteše u novu prostoriju, istovetnu svim ostalim. Blago nesrazmerni četvrtasti zidovi, para koja se dizala iz uglova, crne trouglaste pločice na podu. U središtu prostorije nije bilo trouglastog izlaza. Krv i krvavi pepeo.

Met baci pogled ka sva tri izlaza iz prostorije, držeći ašandarei znojavim šakama. Više ne mogu da ponove ono od ranije, da trče napred-nazad između dve iste odaje. Aelfini su iza njih. Mora da dozove svoju sreću. Pripremi se da se okrene i...

„Moramo da nastavimo da se krećemo!", prodra se Noel. Stao je pored dovratka, skačući s noge na nogu od usplahirenosti. „Mete, ako nas one zmije sustignu..."

Met ih je čuo kako šište iza njih. To je zvučalo kao da navire reka. Odabra smer i potrča.

„Baci još jedan valjak!" viknu Tom.

„To mi je bio poslednji!" odvrati Met. „A ostala su nam još samo tri noćna cveta." Uprtnjača mu je delovala lagano.

„Muzika ne radi na njima", reče Noel i baci bubanj. „Previše su besni."

Met opsova i zapali jedan cvet noći, pa ga baci preko ramena. Njih trojica uleteše u novu prostoriju, pa nastaviše pravo kroz dovratak na suprotnoj strani.

„Momče, ne znam kuda da idem", kaza mu Tom. Zvučao je tako zadihano! „Izgubili smo se."

„Nasumice sam birao smerove", odvrati mu Met.

„Samo što ne možeš da ideš unazad", kaza mu Tom. „A to je verovatno smer u kojem sreća želi da idemo!"