Tornjevi ponoći

Nikada nemoj odabrati kartu koju neko drugi želi da odabereš. Met je to trebalo da shvati. To je najstarija prevara na svetu. Požuriše napred, prolazeći pored petostranih dovrataka koji su vodili u ogromne zvezdaste dvorane. Tom i Noel su provirivali u njih, ali Met je nastavljao dalje. Pravo napred. Tuda ga je sreća poslala.

Nešto je drugačije u odnosu na prošli put kada je bio tu. Na podu nije bilo prašine po kojoj bi ostavljao otiske. Da li su oni tada znali da on dolazi, pa su se poslužili prašinom da bi ga zbunili? Ili su upravo ovoga puta očistili to mesto, znajući da će im doći posetioci? Ko zna šta se dešava u takvoj zemlji?

Prošli put, bila je to duga šetnja. Ili je možda bila kratka? Vreme se tu pretapa. Činilo mu se kao da satima trče, ali takođe je imao osećaj da je prošlo svega nekoliko trenutaka.

A onda se dovratak nađe ispred njih, izronivši odnekud kao guja u napadu. Prošlog trena nije bio tu. Rub otvora bio je od drveta zamršeno izrezbarenog u nemoguću šaru koja se sastojala od isprepletenih loza što potpuno besmisleno vode jedna oko druge.

Sva trojica se zaustaviše u mestu. „Ogledala", kaza Noel. „Viđao sam to ranije..Tako oni to rade - kriju stvari pomoću ogledala." Zvučao je uznemireno. Gde će sakriti ogledala u krvavom pravom tunelu?

Stigli su na pravo mesto; Met je to mogao da nanjuši. Elfinski smrad je tu najjači. Stisnu zube i zakorači kroz dovratak.

Prostorija iza njega bila je ista kakvu ju je pamtio. Tu nije bilo stubova, mada je prostorija bila vidno zvezdasta. Osam vrhova i samo jedan dovratak. Te blistave žute pruge vodile su do šiljatih krajeva prostorije, a u njoj je bilo osam praznih postolja - crnih i zlokobnih - po jedno na svakom vrhu.

Odaja je bila istovetna kao ranije - izuzev žene koja je lebdela u njenom središtu.

Bila je odevena u tananu belu izmaglicu, koja je promicala i blistala oko nje, tako da su pojedinosti njenog tela bile zamagljene, ali ne i skrivene. Oči su joj bile sklopljene, a njena tamna kosa - kovrdžava ali više ne u savršenim uvojcima - lepršala je kao da nekakav vetar duva ispod nje. Ruke su joj počivale na trbuhu, a na levom zapešću nosila je nekakvu čudnu grivnu koja kao da je bila od drevne belokosti.

Moiraina.

Met oseti kako ga preplavljuju osećanja. Zabrinutost, osujećenost, briga, strahopoštovanje. Ona je sve to počela. Ponekad ju je mrzeo. Takođe joj duguje život. Ona je prva koja se u sve to upetljala i počela da ga vuče kuda je god stigla. Ali - kada se malo osvrnuo - shvatio je da je ona bila najpoštenija od svih koji su ga koristili. Nije se izvinjavala zbog toga što čini i bila je neumoljiva. I nesebična.

Sve što je imala posvetila je tome da zaštiti tri glupa dečaka, koji nisu znali šta će svet tražiti od njih. Bila je rešena da ih odvede na bezbedno. Možda da ih malo i obuči, hteli oni to ili ne.

Jer im je to bilo potrebno.

Svetlosti, njene pobude sada mu deluju potpuno jasno. Zbog toga nije ništa manje ljut na nju, ali jeste zahvalan. Plamen je spalio, ali sva ta osećanja ga zbunjuju! Te krvave lisice - kako se usuđuju da je tako drže! Je li živa?

Tom i Noel su zurili - Noel ozbiljno, Tom s nevericom. I zato Met priđe da oslobodi Moirainu. Ali čim mu šake dodirnuše maglu, on oseti zaslepljujući bol. Vrisnu, pa odskoči, mlatarajući rukom.

„Krvavo je vrelo", kaza Met. „To...“

Ućuta kada Tom pođe napred.

„Tome...“, zausti Met da ga upozori.

„Nije me briga", odgovori zabavljač. Zakorači u maglu i diže ruke, a odeća poče da mu se puši i oči suze od bola. Nije ni trepnuo. Zagrabio je u tu maglu i uhvatio ju je, a onda je oslobodio. Pala mu je svom težinom u naručje, ali njegove ostarele ruke bile su snažne, a ona je delovala tako krhko kao da i nije mnogo teška.

Svetlosti! Met je zaboravio koliko je ona sitna. Za dobranu glavu niža od njega. Tom kleknu i skide svoj zabavljački plašt, pa je obmota njime. Oči su joj bile i dalje sklopljene.

„Da li je...“, upita Noel.

„Živa je“, tiho kaza Tom. „Osetio sam joj otkucaje srca.“ Skinu grivnu s njene ruke. Bila je u obliku muškarca povijenog unatraške, zapešća vezanih za gležnjeve i odevenog u neobičnu odeću. „Liči na nekakav ter’angreal", primeti Tom i stavi ga u džep svog plašta. „Ja...“

„To je angreal", izjavi jedan glas. „Dovoljno jak da skoro bude sa'angreal. Može da bude deo njene cene, ako želite da je platite."

Met se okrenu. Na postoljima su sada bili Elfini, četiri mužjaka i četiri ženke. Svih osmoro nosilo je belo a ne crno - bele suknje s remenjem preko grudi kada je o mužjacima reč i bluze kada je reč o ženkama, od one uznemirujuće blede tvari koja liči na kožu.

„Jezike za zube", reče Met Tomu i Noelu, pokušavajući da suzbije zabrinutost. „Ako kažete nešto pogrešno, ima da vas raspnu, tvrdeći da ste vi to želeli. Ništa ne tražite od njih."

Druga dvojica zaćutaše, Tom grleći Moirainu, a Noel zabrinuto držeći baklju i štap, sa uprtnjačom prebačenom preko ramena.