Tornjevi ponoći

„Ovo je velika dvorana", obrati se Met Elfinima. „Mesto koje vi zovete Odaja veza. Morate da poštujete sporazume koje ovde sklopite."

„Pogodba je dogovorena", odgovori mu jedan elfinski mužjak, smešeči se i pokazujući šiljate zube.

Ostali Elfini se nagnuše, dišući duboko kao da osećaju nekakav miris. Ili... kao da crpu nešto iz Meta i ostalih. Birgita mu je kazala da se hrane osećanjima.

„Kakva pogodba?" prasnu Met, osvrćući se da pogleda sva postolja. „Plamen vas spalio, kakva pogodba?"

„Cena mora da se plati", reče jedan.

„Zahtevi moraju da se ispune", dodade drugi.

„Žrtva se mora podneti." To je kazala jedna od ženki. Nasmešila se šire od ostalih. I njoj su zubi bili šiljati.

„Hoću da izlaz bude ponovo uspostavljen, kao deo pogodbe", kaza Met. „Hoću da bude tamo gde je i bio i da opet bude otvoren. I nisam krvavo završio s pregovaranjem, pa stoga nemojte pretpostaviti da je ovo moj poslednji zahtev, plamen vas spalio."

„Biće vraćen", odgovori jedan Elfin. Ostali se nagnuše napred. Osećali su njegovo očajanje. Nekoliko njih delovalo je nezadovoljno. Nisu očekivali da ćemo dospeti ovamo, pomislio je Met. Ne dopada im se mogućnost da ostanu bez nas.

„Hoću da taj izlaz ostavite otvorenim sve dok mi ne izađemo", nastavi Met. „Ne možete da ga zaprečite ili da učinite da krvavo nestane kad mi stignemo. I hoću da put bude neposredan, bez menjanja prostorija. Prav prolaz. I vi krvave lisice ne možete da nas onesvestite, ne možete da pokušate da nas ubijete, niti bilo šta slično tome."

To im se nije dopalo. Met vide da se nekoliko njih mršti. Dobro. Uvideće da ne pregovaraju s detetom.

„Uzećemo je", reče im Met. „Izaći ćemo."

„Ti zahtevi su skupi", odgovori mu jedan Elfin. „Šta ćeš platiti u zamenu za te darove?"

„Cena je određena", drugi Elfin prošapta iza njega.

I bila je. Met je to nekako znao. Jedan deo njega znao je to još otkad je prvi put pročitao onu belešku. Da li bi se bilo šta od svega ovoga dogodilo da onaj prvi put nije razgovarao sa Aelfinima? Verovatno bi umro. Oni moraju da govore istinu.

Upozorili su ga koju će cenu morati da plati. Za život. Za Moirainu. I platiće je. U tom trenutku je znao da će platiti. Jer znao je da će biti preskupo ako je ne plati. Ne samo za Toma, ne samo za Moirainu i ne samo za Meta lično. Sudeći po onome što mu je rečeno, sudbina čitavog sveta zavisi od tog trenutka.

Pa, neka sam spaljen kao budala, pomisli Met. Možda ipak jesam heroj. Zar to nije bolje od svega?

„Platiću je“, obznani Met. „Pola svetlosti sveta.“ Da spasem svet.

„Dogovoreno!“, obznani jedan od muških Elfina.

Osam stvorenja kao jedan skočiše sa svojih postolja. Opkoliše ga u sve užem krugu, koji se oko njega stezao kao omča. Bili su brzi, gipki i kao grabljivice.

„Mete!“, viknu Tom, boreći se da drži onesvešćenu Moirainu dok se hvata za jedan od svojih noževa.

Met diže ruku da zaustavi Toma i Noela. „Ovo se mora uraditi“, kaza im i koraknu dalje od svojih prijatelja. Elfini prođoše pored njih, a da ih nisu ni pogledali. Zlatne toke na remenju ukrštenom preko grudi muških Elfina presijavale su se na žućkastoj svetlosti. Svih osam stvorova široko se smešilo.

Noel diže mač.

„Ne!“, viknu Met. „Nemoj da kršiš ovu pogodbu. Ako je prekršiš - svi ćemo ovde umreti!“

Elfini priđoše u uzan krug oko Meta. Pokušavao je da ih gleda sve odjednom, dok mu je srce sve glasnije i glasnije dobovalo u grudima. Opet su ga njušili, duboko dišući i uživajući u onome što crpu iz njega, šta god to bilo.

„Uradite to već jednom, neka ste spaljeni", procedi Met. „Ali znajte da je ovo poslednje što ćete dobiti od mene. Pobeći ću iz vaše kule i naći ću neki način da zauvek oslobodim svoj um od vas. Mene nećete dobiti. Metrim Kauton nije vaša krvava marioneta."

„Videćemo", zareža jedan muški Elfin, pohotnog pogleda. Ruka tog stvorenja munjevito sevnu i preostri nokti zablistaše na slaboj svetlosti. Zari ih pravo u duplju Metovog levog oka, pa mu odsečno istrgnu jabučicu.

Met vrisnu. Svetlosti, boli! Više nego bilo koja rana zadobijena u bici, više od bilo koje uvrede ili poruge. Kao da mu je taj stvor zario svoje pritvorne kandže u um i dušu.

Met pade na kolena, a koplje mu zazveketa po podu kad se uhvatio za lice. Osetio je nešto mokro na obrazu i opet zavrištao kada su mu prsti napipali praznu rupu u kojoj mu je oko bilo.

On zabaci glavu i zaurla od bola.

Elfini su ga gledali, a na tim užasnim još malo pa ljudskim licima oči su bile skoro sklopljene od zanosa dok su se hranili time što se dizalo iz Meta. Bila je to skoro nevidljiva crvena i bela para.

„Ukus!“, uzviknu jedan Elfin.

„Tako davno!" uzviknu drugi.

„Kako se samo uvija oko njega!" reče onaj koji mu je izvadio oko. „Kako se vrtloži! Miris krvi u vazduhu! A kockar postaje središte svega! Osećam ukus same sudbine!“