Zenica sveta

Ninaeva je klekla pored Metovog kreveta i obujmila mu lice, gurnuvši šal koji mu je obmotavao glavu. On se otrgnu od nje, gledajući je prekorno. Oči su mu bile sjajne i staklaste. „Goriš“, reče ona, „ali ne bi trebalo da možeš da se znojiš s ovakvom groznicom.“ Nije mogla da prikrije brigu u glasu. „Rande, ti i Perin donesite malo čiste tkanine i što više hladne vode. Spustiću ti najpre temperaturu, Mete, i...“

„Lepa Ninaeva“, iznenada progovori Met. „Mudrost ne bi trebalo da razmišlja o tome koliko je lepa, zar ne? Ne bi trebalo da misli da je lepa žena. Ali ti misliš tako, zar ne? Sada. Upravo sada ne možeš da zaboraviš da si lepa žena, i to te plaši. Svi se menjaju.“ Rand nije mogao da odredi da lije Ninaeva prebledela zbog besa ili zbog nečeg drugog. Met se podmuklo nasmeja, a njegov grozničavi pogled kliznu ka Egveni. „Lepa Egvena“, zakrešta. „Lepa kao Ninaeva. A sada ste slične još po nečemu, zar ne? Snovi su nam se izmenili. O čemu sada sanjaš?“ Egvena ustuknu od kreveta.

„Za neko vreme smo bezbedni od očiju Mračnoga“, reče Moiraina ulazeći u sobu s Lanom. Prolazeći kroz vrata, ugleda Meta i prošišta kao da je dotakla usijanu peć. „Dalje od njega!“

Ninaeva se ne pomeri, već se okrete i iznenađeno pogleda Aes Sedai. U dva hitra koraka, Moiraina je zgrabila Mudrost za ramena i odvukla je preko sobe kao džak žita. Ninaeva stade da se otima i buni, ali Moiraina je nije pustila sve dok se nisu sasvim udaljile od kreveta. Mudrost nastavi da se opire dok se uspravljala, besno ispravljajući odeću, ali Moiraina se uopšte nije obazirala na nju. Aes Sedai je gledala samo Meta i ništa drugo je nije zanimalo. Posmatrala ga je kao što bi gledala otrovnicu.

„Svi vi, što dalje od njega“, rekla je. „I ćutite.“

Met ju je posmatrao podjednako oprezno. Režeći tiho i potmulo, iskezi zube, sklupčavši se još jače. Ali i dalje ju je netremice gledao. Polako je položila ruku na njega, lagano, i dotače ga po kolenu koje je potpuno pribio uz grudi. Počeo je da se trese na njen dodir. Telo mu je drhtalo od gađenja. Iznenada Met podiže ruku, zamahnuvši bodežom s rubinom pravo u njeno lice.

Lan, koji je stajao kraj dovratka, u trenu se stvorio pored kreveta, kao da nije želeo se zamara hodanjem. On zgrabi Meta za zglob, stežući ga čeličnim stiskom. Samo je ruka s nožem pokušavala da se pomeri, otimajući se svom snagom Zaštitnikovom neumoljivom zahvatu. Met je i dalje netremice gledao u Moirainu, a oči su mu plamtele mržnjom.

I Moiraina je nepomično stajala. Nije ni trepnula dok je bodež bio svega nekoliko palaca udaljen od njenog lica, čak ni u trenutku kada je Met zamahnuo. „Odakle mu ovo?“, upita čeličnim glasom. „Pitala sam da li vam je Mordet nešto dao. Pitala sam vas i upozorila, a vi ste rekli da nije.“

„Nije“, istisnu Rand. „On... Met gaje uzeo iz riznice.“ Moiraina ga pogleda. Oči su joj plamtele koliko i Metove. Rand je gotovo ustuknuo pre no što je ponovo pogledala prema krevetu. „Nisam znao sve dok se nismo razdvojili. Nisam znao.“

„Nisi znao.“ Moiraina je posmatrala Meta. On je i dalje ležao kolena pripijenih uz grudi režeći na nju, a ruka mu se i dalje borila protiv Lana da je dosegne bodežom. „Pravo je čudo što ste stigli dovde noseći tu stvar. Njeno zlo, dodir Mašadara, osetila sam čim sam videla dečaka, ali Sen to može osetiti i ako je miljama daleko. Može da i ne zna gde se tačno nalazi, ali bi ipak znao da je tu negde, a Mašadar bi privlačio njegov duh dok bi mu kosti prožimalo znanje da je isto zlo progutalo vojsku, Gospodare straha, Seni, Troloke, sve njih. Verovatno bi i neki Prijatelji Mraka mogli da ga osete — barem oni koji su zaista prodali duše. Ne bi bilo moguće da to ne osete kao da ih sam vazduh svrbi. Bili bi primorani da ga potraže. Trebalo bi da ih privlači kao magnet gvozdene opiljke.“ „Susretali smo Prijatelje Mraka“, reče Rand, „i to ne jedanput, ali uspeli smo da im umaknemo. I Sen je bila tu, noć pre no što smo stigli u Kaemlin, ali nije nas videla.“ Pročisti grlo. „Priča se o čudnim spodobama u noći izvan gradskih zidina. Možda su to Troloci.“

„Oh, to jesu Troloci, čobanine“, suvo reče Lan. „A gde ima Troloka, ima i Seni.“ Naprežući se da savlada Meta iskočile su mu tetive na ruci, ali njegov glas to nije odavao. „Hteli su da sakriju svoj prolazak, ali već dva dana viđam tragove. A čuo sam i farmere i seljane kako mrmljaju da ima nečega u tami. Mirdraali su nekako uspeli da neprimećeno udare na Dve Reke, ali sada su svakoga dana sve bliži onima koji mogu da pošalju vojnike da ih traže. I pored toga, oni sada neće odustati, čobanine.“