Zenica sveta

Sunce je bilo već dovoljno odmaklo da zavije stražnje stepenište u sumrak, ali lampe nisu bile upaljene. Sunčeva svetlost i senke prošarale su stepenice. Perin je bio povučen, kao i ostali, ali dok je drugima briga naborala čela, njegovo je bilo glatko. S tog lica Rand je pročitao pomirenost sa sudbinom. Nije znao zašto i želeo je da ga upita, ali kad god bi Perin prošao kroz tamnije senke, njegove oči kao da bi upile ono malo preostale svetlosti, sijajući jasno kao izglačani ćilibar.

Rand se strese i pokuša da se usredsredi na ono što gaje okruživalo: na zid popločan orahovinom i hrastovu ogradu stepeništa, na postojane, svakodnevne stvari. Nekoliko puta je obrisao ruke o kaput, ali svaki put znoj bi mu ponovo orosio dlanove. Sada će sve biti dobro. Ponovo smo zajedno i... Svetlosti, Met.

On ih je poveo u biblioteku sporednim putem koji je vodio pored kuhinje i zaobilazio trpezariju. Malo je putnika koristilo biblioteku; oni koji su znali da čitaju uglavnom su odsedali u finijim gostionicama Unutrašnjeg grada. Gazda Gil ju je čuvao više zbog svog zadovoljstva no zbog šačice gostiju koji bi povremeno poželeli knjigu. Rand nije hteo da razmišlja o tome zašto je Moiraina tražila da se kriju, ali upamtio je kako je podoficir Belih plaštova rekao da će se vratiti, i Elaidine oči kada gaje upitala gde je odseo. To su bili dovoljni razlozi, bez obzira na to šta Moirainina zahteva.

Napravio je pet koraka pre no što je shvatio da su ostali stali, skupljeni u dovratku, otvorenih usta i izbečenih očiju. Veseo plamen pucketao je u kaminu, a Loijal je čitao, ispružen na dugom divanu. Mala crna mačka s belim šapama ležala je sklupčana i dremala mu je na stomaku. Kada su oni ušli, on sklopi knjigu, označivši mesto gde je stao ogromnim prstom, potom nežno spusti mačku na pod, a onda ustade i svečano se nakloni.

Rand se toliko navikao na Ogiera da mu je trebalo neko vreme kako bi shvatio da su se njegovi prijatelji zgranuli zbog Loijala. „Ovo su prijatelji koje sam čekao, Loijale“, reče on. „Ovoje Ninaeva, Mudrost mog sela. I Perin. A ovo je Egvena.“

„Ah, da“, zagrme Loijal, „Egvena. Rand je dosta pričao o tebi. Da. Ja sam Loijal.“

„On je Ogier“, objasni Rand. Posmatrao je kako zapanjenost prelazi preko njihovih lica. Čak i posle Troloka i Seni, i dalje bi ih iznenadilo kada bi sreli legendu koja hoda i diše. Nasmešio se sa žaljenjem kada se setio svog prvog susreta s Loijalom. Bolje su se ponašali od njega.

Loijal ih osmotri, opušten i pored njihovih razrogačenih očiju. Rand pomisli da on to jedva i primećuje nakon rulje koja urla: „Trolok!“

„A Aes Sedai, Rande?“, upita Loijal.

„Gore je s Metom.“

Ogier zamišljeno podiže žbunastu obrvu. „Znači, on jeste bolestan. Predlažem da sednemo. Ona će nam se pridružiti? Da. Onda nije preostalo ništa drugo sem da čekamo.“

Te reči kao da su odapele nešto u ljudima iz Emondovog Polja. Izgleda je mesto u udobnoj fotelji, s vatrom u kaminu i mačkom sklupčanom na njemu, uticalo na to da se osećaju kao kod kuće. Čim su se smestili, uzbuđeno su počeli da postavljaju pitanja Ogieru. Na Randovo iznenađenje, Perin progovori prvi.

„Stedding, Loijale. Da li su to zaista utočišta, kao što priče kažu?“ Zvučao je napregnuto, kao da ima poseban razlog da to pita.

Loijalu je bilo drago da im priča o steddinzima, i kako je došlo do toga da bude u Kraljičinom blagoslovu, i staje sve video na svojim putovanjima. Rand se uskoro zavalio, slušajući samo jednim uvom. Čuo je sve to i ranije, i to detaljno. Loijal je voleo da priča i nadugačko je pripovedao kad god bi dobio i najmanju priliku. Izgleda je mislio da je za razumevanje priče potrebno da se detaljno izloži sve što se desilo dve ili tri stotine godina ranije. Imao je neobičan osećaj za vreme; za njega je bilo sasvim prirodno da neka priča ili objašnjenje obuhvata tri stotine godina. Uvek je pominjao odlazak iz steddinga kao da je to bilo pre svega nekoliko meseci, ali konačno se otkrilo da je od tada prošlo više od tri godine.

Randove misli odlutale su ka Metu. Bodež. Prokleti nož, a moglo bi da ga ubije samo to što ga nosi. Svetlosti, ne želim više pustolovina. Ako bude mogla da ga izleči, trebalo bi da svi odemo... ne kući. Ne smemo da odemo kući. Nekuda. Svi ćemo otići negde gde niko nije ni čuo za Aes Sedai, niti Mračnoga. Nekuda.