Zenica sveta

„Da“, polako reče Loijal. „Da, Aes Sedai, vidim. Ovde nema ni vetra ni kiše, ali taj kamen je bio na vazduhu barem deset godina.“ Klimnu glavom sa smeškom punim olakšanja. To otkriće ga je toliko obradovalo da je na trenutak zaboravio na strah. A onda se obazre i nelagodno slegnu ramenima. „Druge putanje ću mnogo lakše pronaći nego onu do Mafar Dadaranela. Hoćete li do Tar Valona, na primer? Ili do steddinga Šangtai. Stedding Šangtai je udaljen samo tri mosta od poslednjeg Ostrva. Pretpostavljam da bi Starešine do sada već i pristale da razgovaraju sa mnom.“

„Fal Dara, Loijale“, odlučno reče Moiraina. „Zenica sveta nalazi se iza Fal Dare, a mi moramo da stignemo do nje.“

„Fal Dara“, bezvoljno reče Ogier.

Kada su se vratili na Ostrvo, Loijal pažljivo osmotri ispisanu tablu. Obrve su mu bile nabrane dok je mrmljao u bradu. Uskoro je pričao sam sa sobom, jer je govorio jezikom Ogiera. Taj grleni jezik zvučao je kao cvrkut nekih ptica dubokih glasova. Randu je bilo neobično da tako ogromni ljudi imaju tako melodičan jezik.

Ogier konačno klimnu glavom. Dok ih je vodio ka tom mostu, čežnjivo se osvrnu ka drugom stubu sa znakom. „Tri prelaska do steddinga Šangtai.“ Loijal uzdahnu, ali proveo ih je pored Putokaza ne zastajkujući, i došli su do trećeg mosta od tog stuba. Žalosno se osvrnuo kada su stupili na prelaz, iako je most koji je vodio do njegovog doma već bio sakriven u mraku.

Rand potera svog riđana do Ogiera. „Kada se sve ovo završi, Loijale, ti ćeš mi pokazati svoj stedding, a ja ću ti pokazati Emondovo Polje. Ali bez Puteva. Hodaćemo ili jahati, čak i ako to bude trajalo čitavo leto.“

„Zaista veruješ da će se sve ovo ikada završiti, Rande?“

On namršteno pogleda Ogiera. „Rekao si da će nam trebati dva dana da stignemo do Fal Dare.“

„Ne mislim na Puteve, Rande. Sve ovo.“ Loijal se osvrnu da pogleda Aes Sedai, koja je tiho razgovarala s Lanom dok su jahali jedno uz drugo. „Zašto misliš da će se ovo ikada završiti?“

Mostovi i staze su se uspinjali, spuštali i išli dijagonalno. Ponekad bi bela linija koja je išla do Putokaza blesnula u mraku, baš kao i staza koju su pratili od kaemlinske Kapije. Rand primeti da on nije jedini koji radoznalo i pomalo čežnjivo posmatra te linije. Ninaeva, Perin, Met, čak i Egvena teška srca su se odvajali od njih. Na kraju svake od njih bila je Kapija, prolaz u svet u kome je bilo neba, sunca i vetra. Sada bi i vetar prijao. Ali skretali su sa njih pod oštrim pogledom Aes Sedai. Rand nije bio jedini koji se osvrtao i nakon što je mrak progutao Ostrvo, Putokaz i liniju.

Rand je već zevao kada Moiraina reče da će prenoćiti najednom od Ostrva. Met pogleda tamu koja ih je okruživala i glasno šmrknu, ali sjahao je podjednako brzo koliko i ostali. Lan i momci su rasedlali i sapeli konje dok su Ninaeva i Egvena postavile malu uljaricu da skuvaju čaj. Uljarica je ličila na podnožje fenjera. Lan reče da Zaštitnici to koriste u Pustoši, gde je opasno ložiti drvo. On izvadi gvozdene tronošce iz košara koje su skinuli s tovarnog konja, kako bi se motke s fenjerima postavile oko logora.

Loijal je na trenutak proučavao Putokaz, a onda sede prekrštenih nogu i pređe rukom preko prašnjavog boginjavog kamena. „Nekada je bilo rastinja na Ostrvima“, tužno primeti. „Sve knjige govore o tome. Bilo je zelene trave na kojoj je moglo da se spava, meke poput perjanog madraca. Bilo je stabala voćki; mogli ste da zasladite hranu koju ste poneli jabukom ili kruškom, slatkom, jedrom i sočnom, bez obzira na doba godine izvan Puteva.“

„Ovde nema ničega za lov“, zareža Perin, i odmah se učini da je i sam iznenađen onim što je rekao.

Egvena dodade Loijalu šolju čaja. Uzeo ju je, ali nije počeo da pije. Zagleda se u tečnost, kao da će pronaći voćke u njenim dubinama.

„Hoćeš li postaviti štitove?“, upita Ninaeva Moirainu. „Ovde sigurno ima nečeg goreg od pacova. Mada ništa ne vidim, mogu to da osetim.“

Aes Sedai s gađenjem protrlja prste o dlanove. „Osećaš izopačenost, iskvarenost Moći koja je načinila Puteve. Neću da koristim Jednu moć na Putevima, sem ako to baš ne moram. Izopačenost je toliko jaka da bi sve što pokušam sigurno bilo izvitopereno.“

Nakon toga svi su zaćutali, poput Loijala. Lan prionu na jelo, usredsređeno kao da loži vatru. Delovalo je da hrana nije toliko važna od potrebe da napuni telo gorivom. Moiraina je jela dostojanstveno i uredno, kao da nije sedela na hladnom kamenu, u pravoj nedođiji, ali Rand se samo poigravao komadićima hrane. Sićušni plamen uljarice bio je dovoljan tek da voda proključa, ali on se nagnu ka njemu, kao da želi da upije toplotu. Ramenom je dodirivao Meta i Perina. Njih trojica su se zbili oko uljarice. Met je držao hleb, meso i sir kao da je zaboravio na njih, a Perin spusti limeni tanjir nakon samo nekoliko zalogaja. Bivali su sve sumorniji. Svi spustiše glave, izbegavajući da gledaju tamu koja ih je okruživala.