Zenica sveta

Most se ipak završavao na mestu koje je bilo isto kao i mesto sa koga je prelaz počinjao. Rand vide samo ono što je njihov mali oblak svetlosti obasjavao, ali bio je uveren da je to veliki prostor, poput nekog brda sa zaravnjenim vrhom, okružen mostovima i stazama. Loijal reče da se to zove Ostrvo. Tu je bio još jedan ispisan Putokaz. Rand je pretpostavljao da je on postavljen u središte Ostrva. Nije znao da li je bio u pravu. Loijal je čitao, a onda ih je poveo uz jednu stazu koja se neprestano uspinjala.

Nakon prolaska strmom stazom, uz stalno krivudanje, stigli su na još jedno Ostrvo koje je bilo isto kao ono odakle su krenuli. Rand pokuša da zamisli krivinu staze i odustade. Nemoguće da je ovo Ostrvo tačno iznad onog drugog. To je nemoguće.

Loijal pročita još jednu ploču ispisanu ogierskim pismom, pronađe još jedan stub sa znakom, i povede ih preko drugog mosta. Rand više nije znao u kom smeru idu.

U njihovom mehuru svetlosti u tami mostovi su nalikovali jedan na drugi, s tim što su neki imali procepe u svojim zaštitnim zidovima, a neki nisu. Ostrva su se razlikovala samo po tome koliko su Putokazi bili oštećeni. Rand izgubi predstavu o vremenu; nije čak bio ni siguran koliko su mostova prešli, ili koliko su staza prejahali. Ali Zaštitnik mora da je imao sat u glavi. Tek što Raiul oseti prvi ujed gladi, Lan tiho izgovori da je podne i sjaha da razdeli hleb, siri suvo meso s tovarnog konja. Ovoga puta bio je red na Perina da ga vodi. Bili su na jednom Ostrvu, a Loijal je bio zauzet tumačenjem pravaca na Putokazu.

Met poče da silazi s konja, ali Moiraina reče: „Vreme je suviše dragocenu u Putevima da bismo ga traćili. Za nas, isuviše vredno. Zaustavićemo se kada bude trebalo da prenoćimo.“ Lan već uzjaha Mandarba.

Rand izgubi apetit na pomisao o spavanju na Putevima. Tu je bila neprekidna noć, ali ne ona vrsta noći na koju su navikli. Ali ipak je jeo dok je jahao, kao i svi ostali. Nije mu bilo zgodno da žonglira hranom, motkom s fenjerom i uzdima, ali uprkos umišljenom nedostatku apetita, poliza i poslednje mrvice hleba i sira sa šaka i pomisli čežnjivo na još malo hrane. Čak mu se učini da Putevi i nisu toliko loši, ni blizu onome što je Loijal pričao. Možda su bili teški kao vazduh pred oluju, ali sve je bilo isto. Ništa se nije dešavalo. Putevi su bili gotovo dosadni.

A onda tišinu prekinu iznenađeno Loijalovo gunđanje. Rand se uspravi u uzengijama da pogleda iznad Ogiera i proguta knedlu zbog onoga stoje video. Oni su bili na sredini mosta, a samo nekoliko stopa ispred Loijala most se krezubo završavao u tami.

45 Ono što prati u tami

Svetlost fenjera bila je dovoljna da osvetli suprotnu stranu koja je štrčala iz mraka poput slomljenog zuba nekog diva. Loijalov konj nervozno uda ri kopitom i rasklimani kamen pade u gluvu tamu ispod njih. Ako je i udario o tlo, Rand to nije čuo.

On potera Crvenog bliže procepu. Ispruži fenjer na motki što dalje, ali ničeg nije bilo. Crnilo je bilo i iznad i ispod, gušeći svetlost. Ako je provalija i imala dno, ono je moglo biti na dubini od hiljadu stopa. Ili ga uopšte nije bilo. Ali na suprotnoj strani ugleda staje pod mostom, šta ga drži. Ništa. Bio je debeo manje od jednog hvata, a pod njim baš ničeg nije bilo.

Kamen na kome su stajali iznenada mu se učini tanak kao papir, a beskrajna praznina poče da ga vuče preko ivice. Fenjer i motka odjednom su izgledali toliko teški da je klizio iz sedla. Rand odmaknu konja što dalje od ambisa, podjednako oprezno kao i kada je prilazio.

„Do ovoga si nas dovela, Aes Sedai?“, reče Ninaeva. „Sve ovo smo prešli samo da bismo shvatili da treba da se vratimo u Kaemlin?“

„Ne moramo da se vratimo“, reče Moiraina. „Bar ne do Kaemlina. Duž Puteva mnogo staza vodi do raznih gradova. Vratićemo se samo toliko da Loijal pronađe drugu stazu koja će voditi do Fal Dare. Loijale? Loijale!“

Ogier se jedva prenu od gledanja u procep. „Šta? Oh. Da, Aes Sedai. Mogu da pronađem novi put. Nisam...“ Pogled mu ponovo odluta ka ponoru i on trznu ušima. „Nisam ni sanjao da je raspadanje ovoliko odmaklo. Ako se i mostovi ruše, možda neću moći da pronađem stazu koja vam je potrebna. Možda neću moći da pronađem ni put nazad. Možda se upravo sada iza nas prelazi ruše.“

„Mora da postoji izlaz“, reče Perin smireno. Činilo se da Perinove oči sakupljaju svetlost. Sijale su zlatnim sjajem. Kao vuku škripcu, iznenađeno pomisli Rand. Na to liči.

„Biće kako Točak tka“, reče Moiraina, „ali ne verujem da se raspadanje proširilo koliko ti misliš da jeste. Pogledaj kamen, Loijale. Čak i ja mogu da vidim da je to stari prelom.“