Zenica sveta

Randov fenjer se ljuljao na kraju motke i udarao je o tavanicu ako nije bio oprezan, a staza se nije dopala niti Crvenom, niti tovarnom konju. A onda je sišao i brzo se pomerio, praveći prolaz Metu. Moiraina pusti da njeno leteće svetlo zgasne, ali kada su im se ostali pridružili, fenjeri osvetliše odaju.

Podrum je bio iste širine i dužine kao i zgrada iznad njega. Prostor su uglavnom popunjavali stubovi od cigala. Pri dnu su bili uski, a kod tavanice i do pet puta širi. Izgledalo je kao da je čitava odaja popunjena redovima lukova. Bilo je dovoljno prostora, ali Rand se i dalje osećao skučeno. Loijal je glavom doticao tavanicu. Kao što se moglo i zaključiti po zarđaloj bravi, u podrum već dugo niko nije ulazio. Na podu je bilo samo nekoliko razbijenih buradi koja su bila napunjena koječime i prekrivena debelim slojem prljavštine. Prašina koja se podigla od prolaska toliko stopala svetlucala je na svetlosti fenjera.

Lan je poslednji ušao, i čim je Mandarb sišao niz stazu, on se pope da zatvori vrata.

„Krv i pepeo“, proškrguta Met, „zašto bi sagradili jednu od tih vratnica na ovakvom mestu?“

„Nije oduvek bilo ovako“, reče Loijal. Gromoviti glas Ogiera odjekivao je u odaji nalik na pećinu. „Ne oduvek. Nikako!“ Ogier je bio gnevan, zaprepašćeno shvati Rand. „Nekada je ovde raslo drveće. Tuje bilo svakojakih stabala koje je Ogier mogao da natera da raste. To drveće je bilo visoko i po stotinu hvatova. Senke grana i hladni povetarci raznosili su miris lišća i cveća i čuvali su uspomenu na mir steddinga. Sve to ubijeno je zbog ovog!“ Pesnicom udari stub.

Stub se zatrese pod njegovim udarcem. Rand je bio siguran da je čuo kako cigle pucaju. Vodopadi suvog maltera sručiše se niz zid.

„Ono što je već izatkano ne može biti raspleteno“, nežno reče Moiraina. „Drveće neće ponovo izniknuti ako ti srušiš ovu zgradu na nas.“ Obrve koje su mu pale na obraze učinile su da Loijal deluje još posramljenije. Čovek nikada ne bi mogao da izvede tako nešto. „Uz tvoju pomoć, Loijale, možda ćemo uspeti da sačuvamo gajeve koji i dalje stoje da ne padnu pod Senku. Doveo si nas do onoga što smo tražili.“

Kada je krenula ka jednom od zidova, Rand primeti da se taj razlikuje od ostalih. Drugi su bili od obične cigle; ovo je bio izvanredno obrađen kamen, prekriven kovitlacima lišća i loze, bledim čak i pod pokrivačem od prašine. Cigla i kamen bili su stari, ali nešto na tom kamenu govorilo je da je on postojao mnogo, mnogo pre no što su te cigle i stavljene u vatru. Zgrade koje su nestale pre mnogo vekova bile su sagrađene na onom što je već postojalo, a još kasnije ljudi su od toga napravili podrum. Jedan deo isklesanog kamenog zida, tačno u središtu, bio je raskošno ukrašen. Ma koliko umešno da je sve ostalo bilo urađeno, delovalo je kao gruba kopija u poređenju s ovim delom. Iako su bili načinjeni od tvrdog kamena, listovi su izgledali meko, kao da su zaleđeni u trenutku kada ih je nežni letnji povetarac zanjihao. Uprkos tome, na njima se videlo da su stariji od ostalih kamenih delova toliko koliko je taj zid bio stariji od cigala. Toliko, i više. Loijal je gledao u stenu kao da bi radije bio i na ulici s ruljom nego tu.

„Avendesora“, promrmlja Moiraina dodirnuvši trostruki kameni list. Rand pređe pogledom preko reljefa; nikada nije video ništa slično. „List Drveta života je ključ“, reče Aes Sedai i podiže kameni list.

Rand trepnu; iza sebe je čuo uzdah iznenađenja. Taj list se ni po čemu nije izdvajao od ostalih i delovao je kao da je deo zida. Sasvim lako, Aes Sedai ga postavi u šupljinu za jedan hvat niže. Trostruki list se uklopi tu, kao da je to mesto upravo predviđeno za njega, i postade još jednom deo celine. Čim se kameni ukras pomerio, promenilo se čitavo središte reljefa.

Sada je bio siguran da gleda kako lišće treperi na nekom povetarcu koji nije mogao da oseti. Gotovo mu se učini da je živo pod svom tom prašinom — tapi serija gustog prolećnog zelenila, u podrumu osvetljenom fenjerima. Isprva gotovo neprimetno, drveni reljef se otvori po sredini i delovi polako počeše da se razmiču, sve dok se nisu potpuno razdvojili. I naličje kapije bilo je istovetno urađeno — isti splet loza i lišća koje je izgledalo kao da treperi. Iza njih, tamo gde je trebalo da bude prašina, ili podrum sledeće zgrade, videli su se njihovi mutni obrisi koji su se nejasno presijavali.

„Čuo sam“, progovori Loijal, i tužan i preplašen, „da su Kapije nekada siju le kao ogledala. Davno, oni koji su ulazili na Puteve prolazili su kroz svetlosi sunca i neba. Davno.“

„Nemamo vremena“, reče Moiraina.

Lan prođe pored nje, noseći motku s fenjerom i vodeći Mandarba sa sobom Njegov senoviti odraz mu se približi, vodeći senovitog konja. Čovek i odraz kao da su zakoračili jedan u drugog na namreškanoj površini, a onda nestadoše. Crni pastuv ustuknu na trenutak dok su ga naizgled neprekinute uzde spajale s nejasnim oblikom sopstvene slike. Uzde se zategoše, a onda nestade i bojni at.

Na trenutak, svi u podrumu su stajali i gledali Kapiju.