Zenica sveta

Met se prevrtao na svom krevetu ječeći u snu: „... poričem te, poričem.te, poričem te...“ Reči su se gubile u nerazumljivim jecajima.

Rand krenu rukom ka njemu da ga probudi. Na prvi dodir Met se trgnu, prigušeno stenjući. Raspomamljeno je gledao neko vreme oko sebe, a onda duboko i drhtavo udahnu, obujmivši glavu rukama. Odjednom se okrenu, poče da koparukama ispod jastuka, a onda se ponovo skupi na krevetu, čvrsto stiskajući rabinski bodež uz grudi. Okrenu glavu da pogleda Randa. Lice mu je bilo skriveno senkama. „Vratio se, Rande.“

„Znam.“

Met klimnu glavom. „Bile su neke tri figure..

„I ja sam ih video.“

„On zna ko sam, Rande. Podigao sam onu s bodežom, a on je rekao: Znači, to si ti. A kada sam ponovo pogledao, na figuri je bilo moje lice. Moje lice, Rande! Izgledalo je kao meso. Kada sam ga dodirnuo, bilo je kao meso. Svetlost mi pomogla, mogao sam da osetim kako me sopstvena ruka steže, kao da sam ja ta figura.“

Rand ućuta na trenutak. „Moraš da nastaviš da ga poričeš, Mete.“

„I jesam, a on se nasmeja. Neprestano je pričao o nekom večitom ratu i govorio da smo se ranije sreli hiljadama puta i... Svetlosti, Rande, Mračni me poznaje.“

„I meni je rekao to isto. Mislim da nas ne zna“, polako dodade Rand. „Mislim da ne zna ko je od nas...“ Ko je od nas — šta?

Bol ga žignu u šaci kada je pokušao da ustane. Otišao je do stola i posle tri pokušaja uspeo da upali sveću, a onda na svetlosti širom otvori šaku. Debeli iver tamnog drveta bio mu je zabijen u dlan, na jednoj strani gladak i ispoliran. Zapanjeno je gledao u njega, gotovo bez daha. Odjednom, škripavo dišući, poče nespretno, u žurbi, da izvlači iver.

„Šta se dešava?“, upita Met.

„Ništa.“

Konačno ga je uhvatio i odsečno izvukao. Hitnu ga, promumlavši s gađenjem, ali mumlanje mu se sledilo u grlu. Iverje nestao čim se odvojio od njegovih prstiju.

Ali rana je, krvareći, i dalje bila na njegovoj šaci. Na stoluje stajao kameni bokal pun vode. Rand napuni lavor. Ruke su mu se toliko tresle da proli vodu na sto. Žurno je oprao ruke, stiskajući dlan dok nije izašlo još krvi, a onda ih ponovo ispra vodom. Užasavala ga je pomisao da je i najmanji iverak ostao u njegovom telu.

„Svetlosti“, reče Met, „i ja se osećam prljavo.“ Ali i dalje nije ustajao, obema šakama držeći bodež.

„Da“, izusti Rand. „Prljavo.“ Zgrabio je peškir s gomile naslagane pored lavora. Neko zakuca na vrata i on poskoči. Ponovo se začu kucanje. „Da?“, reče on.

Moiraina promoli glavu u sobu. „Već ste budni. Dobro. Obucite se brzo i siđite. Moramo da pođemo pre prvog svetla.“

„Sada?“, zaječa Met. „Nismo spavali ni sat.“

„Sat?“, odvrati ona. „Spavali ste četiri sata. Požurite sada, nemamo mnogo vremena.“

Rand i Met su se zbunjeno pogledali. Mogao je da se jasno seti svake sekunde sna. Čim je sklopio oči, snovi su počeli i trajali su svega nekoliko minuta.

Mora da je, nešto u tom pogledu uzbunilo Moirainu. Ona ih prodorno pogleda i uđe u sobu. „Šta se desilo? Snovi?“

„On zna ko sam“, reče Met. „Mračni zna kako izgledam.“

Rand nemo podiže šaku, okrenuvši dlan prema njoj. Čak i pored prigušenog svetla sveće, jasno se videla krv.

Aes Sedai zakorači i zgrabi podignutu ruku. Palac joj je bio položen preko njegovog dlana i pokrivao je ranu. Preseče ga hladnoća. Bila je to takva studen da mu se prsti zgrčiše i morao je da se natera da ne skupi šake. Kada je ona sklonila ruku, i studen je nestala. Rand tada zapanjeno okrenu šaku. Obrisao je tanak sloj krvi. Rana iščeznu. Lagano je podigao glavu i pogledao Aes Sedai u oči.

„Požurite“, prošaputa Moiraina. „Vremena je sve manje.“

Znao je da ona više ne govori o vremenu koje im je ostalo za odlazak.

44 Mrak duž Puteva

U mraku, pre nego što će svanuti, Rand se spuštao hodnikom za Moirainom prema stražnjem delu gostionice, gde su ih čekali gazda Gil i ostali. Ninaeva i Egvena su bile nervozne koliko i Loijal, a Perin je bio smiren gotovo kao i Zaštitnik. Met je u stopu pratio Randa, kao da se sada plaši i najmanjeg zaostajanja, pa makar to bilo i nekoliko stopa. Kuvarica i njeni pomoćnici zapanjeno su zurili u njih dok je družina tiho prolazila kroz kuhinju, već jarko osvetljenu i usijanu od priprema za doručak. Nije bilo uobičajeno da posetioci gostionice budu budni i spremni za odlazak u to doba. Kuvarica glasno šmrknu i udari snažno po testu koje je mesila kao odgovor na gazda Gilovo umirivanje. Svi su nastavili svoje poslove oko vatri i mešenja testa pre no što je Rand stigao do dvorišnih vrata.“

Napolju je i dalje bilo mračno. U najgorem slučaju, sve je oko Randa bilo tamnije. Pratio je gostioničara i Lana slepo, u pravom smislu te reči, nadajući se da će gazda Gilovo poznavanje sopstvenog dvorišta i Zaštitnikova čula biti dovoljni da ih prevedu, a da niko ne slomi noge. Loijal se nekoliko puta spotače.

„Ne razumem zašto ne možemo da upalimo barem jedno svetlo“, gunđao je Ogier. „U steddingu ne jurcamo okolo po mraku. Ja sam Ogier, a ne mačka.“ Rand u trenu zamisli kako se Loijalove ćubaste uši razdraženo trzaju.